Štednja nije za ismevanje

Naprotiv, ozbiljno bih shvatio takvu sugestiju i podržao svaki takav, zašto ne i njihov predlog. Sramota je s time se sprdati.

Ne vidim ništa loše u predlogu da se struja štedi jer to, na kraju dana automatski, znači manji trošak za potrošenu električnu energiju i manji pritisak na porodični budžet.

Zemlje i građani mnogo bogatiji od nas to su shvatili i primenjuju odavno. Nije u pitanju samo „odvrtanje sijalica“ u Engleskoj.

Niko se u Nemačkoj ne smeje ljudima koji otvaraju frižider sa unapred pripremljenim spiskom namirnica koje treba brzo izvaditi, da frižider ne bi dugo stajao otvoren i zbog toga trošio više struje.

Naprotiv, to je u Nemačkoj opšta pojava, takoreći stvar kućnog vaspitanja.

„Tvoji roditelji mora da su veoma bogati kad u stanu imaju dva klima uređaja“, komentarisao je jedan španski konsultant primedbu svog beogradskog kolege koji se hvalio energetskim rasipništvom svojih roditelja.

Ne treba podsećati da su španske letnje vrućine ali i cena električne energije za Srbiju nedostižna „noćna mora“.

Mi se u Srbiji prema električnoj energiji odnosimo kao prema „alajbegovoj slami“ jer nas je država, ničim zasluženo, častila jeftinom strujom.

Nemilice je razbacujemo kao nešto što se automatski podrazumeva da moramo da imamo i da je pri tom za džabe.

Električna energija je resurs koji ima cenu proizvodnje i ona (cena) ne zavisi od toga da li je potrošač bogat ili siromašan.

Ako je siromašan, država će ga dotirati. A i bogati i siromašni gledaju da im je račun manji, pa štede na „svakoj sijalici“.

Zato možda ni premijerka, ni predsednik države ne bi morali da šalju štedljive poruke građanima kad bi struja imala ekonomsku cenu.

Onaj ko se razbacuje, toga račun za struju lupi po džepu. Kao, na primer, u Španiji, Nemačkoj Engleskoj…

U tim državama svako je slobodan da troši električnu energiju u skladu sa svojim finansijskim mogućnostima. Naravno, dok je ima u redovnim količinama.

Problem je što u poslednje vreme električna energija postaje deficitarna roba na globalnom tržištu.

Rat u Ukrajini, reakcija na pandemiju, suša (klimatske promene), nedostaci u proizvodnji, istorijski niske zalihe… samo su neki od razloga zbog kojih Blumberg prognozira da „dolazi vruće, smrtonosno leto sa čestim nestancima struje“ u Americi, Aziji i Evropi.

To je drugi razlog zašto svaki odgovoran potrošač bilo gde na planeti treba da štedi električnu energiju – da bi je bilo za sve.

Ni zbog tog razloga ne treba ismevati sve one koji pozivaju na odgovoran odnos prema potrošnji ovog resursa.

Ima, međutim, razlog zbog koga treba pozvati na odgovornost i premijerku, i predsednika, i sve dosadašnje resorne ministre, a naročito doskorašnjeg generalnog direktora Elektroprivrede Srbije.

Taj mora krivično da odgovara i ako ima pravne države da „zaglavi“ tešku robiju. a ne da ga njegovi partijski šefovi, kao nagradu, uhlebljuju u lokalnoj Opštini.

Svi ti državni službenici u lancu nadležnosti odgovorni su za raspad državne elektro kompanije.

Ali, nije dovoljno samo ismevati i sprdati se sa načinom kako se država (vlast) odnosi prema tom preduzeću u kontekstu predloga za štednju struje.

Potrošači imaju pravo da propituju i traže odgovornost onog državnog funkcionera koji je za generalnog direktora elektro kompanije postavio čoveka čije je jedino iskustvo do tada bilo pečenje prasića.

Taj čovek i ovakva vlast jesu odgovorni za upropašćavanje Elektroprivrede Srbije – svojim neznanjem u upravljanju tako složenim sistemom i nečinjenjem u formiranju tržišnih cena električne energije zarad populističkog vladanja.

Poskupljenje struje je obaveza, ne samo zbog oporavka uništenih performansi državne elektro kompanije, nego mnogo više zbog ekonomske računice poslovanja tog (i svakog drugog, državnog ili privatnog) preduzeća.

Iz cene se, uz druge izvore kapitala (krediti, zajednička ulaganja, berza), obezbeđuje neophodan kapital za nove investicije.

Ne može proizvodna cene struje biti veća od prodajne, to automatski znači gubitak u poslovanju.

Ako preduzeće decenijama ima malu (ili nema uopšte) zaradu jer je cena struje niska (nebitno iz kog razloga), onda je preduzeće koje proizvodi električnu energiju osuđeno na propast.

Ne mogu se svi problemi s električnom energijom trpati u isti koš i tako zamagljivati istina.

Jedno je štednja struje da bi se smanjio račun i očuvao kućni budžet, drugo su globalni problemi koji ugrožavaju redovnu proizvodnju i snabdevanje potrošača, a treći problem (naš izvorno domaći) jeste vlasnik pečenjare koji skoro čitavu deceniju upravlja najvećim državnim (energetskim) preduzećem.

Ako sve to strpamo u isti koš onda se dovoljno ne vidi razliku između naše vlastite odgovornosti (za čuvanje kućnog budžeta) i odgovornosti državnih činovnika kojima smo na upravljanje poverili državu i državna preduzeća.

Zato svoju, potrošačku odgovornost lako delegiramo onima koji s time nemaju mnogo veze. A kad nas na to upozore, onda se s njima sprdamo.

Autor je novinar