Stefanoviću, Bakić je u pravu!

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Svakom ko se bavio istorijom levičarskog pokreta u dvadesetom veku poznato je da iza svakog „organizacionog“ pitanja stoji „političko“ pitanje. Štaviše, ovde se u naslovu posredno referira na možda najpoznatiji raskol na levici u dvadesetom veku, između „boljševika“ i „menjševika“ u Ruskoj socijaldemokratskoj partiji. Klasična hladnoratovska istoriografija je predstavljala „boljševike“ kao elitističku partiju pučista, a „menjševike“ kao umerenu partiju demokratskih socijalista. Prvu struju predstavljao je Lenjin, koji je tražio užu definiciju partijskog članstva od svog prijatelja i vođe reformističke struje, Martova.

Aluzija na Bakića kao „lenjinistu“ u debati sa „srbijanskim Martovom“ Stefanovićem u velikoj meri maši poentu. Na stranu to što ni jedan ni drugi nisu marksisti sa orijentacijom prema radničkoj klasi i što ovakvo poređenje u suštini laska obojici, vidno je da istorijska paralela nema dubinsku pozadinu. Ona je samo površan pokušaj da se Bakić pokaže u lošem svetlu, pežorativnom aluzijom na „elitizam“, tj. navodni boljševizam. U stvari, uskost Lenjinove partije je bila uslovljena policijskom represijom, ali i koncepcijom da partija ne treba da odražava postojeću svest čitave radničke klase, već da je menja. Martovljeva „masovna“ partija uvek je tražila najmanji zajednički sadržalac kako bi se dojmila celoj klasi u trci za parlamentarnim mestima.

Poznati istoričar Leopold Hejmson, profesor emeritus na njujorškom Kolumbija Univerzitetu, još je šezdesetih godina otkrio da su se sami menjševici osećali kao odsečena intelektualna elita, te da je njihova privrženost parlamentarnim kombinacijama sa liberalima dovela do veće popularnosti boljševika u radničkoj klasi. Boljševici su na izborima uzeli svih šest radničkih mandata, kontrolisali su većinu sindikata i predvodili generalni štrajk pred početak Prvog svetskog rata.

Bakić ne bi da gradi takvu partiju, ali je ipak u pravu kada kritikuje Stefanovićevu organizacionu koncepciju. Kako je napisao u Politici, Stefanovića „prevashodno brinu naredni izbori i procenti koji bi mu omogućili mesto u skupštini, pa mu pošto-poto treba što masovnija stranka, bez obzira na kvalitet njenog članstva“. Bakić kaže uviđa da se tu radi „o pratećim bogatašima i njihovim jaranima“. Stefanović apolitično odgovara da je njemu bitno da ljudi koji pristupe u pokret „nisu imali afere za sobom“. Na sličan apolitičan način je odgovorio onima koji u njegovoj inicijativi, nešto ranije od Bakića, nisu prepoznali kvalitativan napredak za levicu. Gostujući na TV BN, Stefanović je olako otpisao skup organizacija koje „bistre ideologiju bez ikakve namere da nešto aktivno učine“ .

Tu se vidi i politička zamisao partije. Borko Stefanović želi stranku više nalik na Demokratsku partiju u SAD, nego na neku od levičarskih partija u Evropi. Bitne su mu donacije i glasovi, a poznato je da ko može da donese glasove i da lobira u Vašingtonu može da kupi i Belu kuću… NJegova „masovna“ partija je još jedan korak udesno od Martova: ona je otvoren korak u liberalizam.

Da bi se izgradila istinski alternativna partija potreban je dugačak i mukotrpan posao. U tom smislu Bakić je u pravu. To ipak ne znači da Stefanović neće uspeti da napravi stranku sa levim obeležjem, a mnogi iskreni levičari koji veruju da je bolje „išta nego ništa“ pridružiće se u nadi da će barem „nešto“ da postignu. NJihovo razočarenje biće veće nego Bakićevo: Stefanoviću veliki igrači ne daju novac da bi ih neko posle kritikovao. Stefanović će, naprotiv, odigrati istu ulogu koju igra Berni Sanders u trci za predsedničkog kandidata Demokratske partije u Americi: daće levi prizvuk liberalnoj i prokapitalističkoj politici jedne uveliko duboko kompromitovane struje u nacionalnoj politici. Predviđanje razvoja Borka Stefanovića, naravno, ne pomaže mnogo onima koji su se nadali da će on napraviti „srbijansku Sirizu“. Srbiji je više nego potrebna leva opcija, ali nije lako biti levičar u zemlji u kojoj su se SPS i JUL „proslavili“ kao njeni predstavnici, a videćemo koliko će Levica Srbije tu doprineti.

Ali, nije ni DŽeremiju Korbinu bilo lako u partiji u kojoj je vođa bio Toni Bler, pa je ipak postao šef britanskih laburista nakon što se čitavog života aktivno angažovao u masovnim kampanjama protiv imperijalističkog rata i neoliberalne transformacije „države blagostanja“. Korbin se tako izborio za priliku da izazove imperijalizam i neoliberalizam u zemlji u kojoj su i nastali.

Veliku ulogu u takvom raspletu na političkoj sceni Britanije imale su upravo manje, vanparlamentarne partije koje su dugo održavale protestne pokrete dok su parlamentarne partije vodile liberalnu politiku. Da bi uspela u sličnom poduhvatu u Srbiji, autentična levica mora da iznađe u sebi ono što je poznati francuski filozof, dugogodišnji profesor na Univerzitetu Paris X, Danijel Bensaid, nazvao „sporim nestrpljenjem“: kombinacijom hitnosti, jer mora da se aktivira na duže staze, a istovremeno i strpljenja, jer će rezultati još dugo biti skromni.

To je levica koja je do sada predvodila studentske i antifašističke proteste, organizovala odbrane radništva od (posledica) privatizacije, sprečavala deložacije i ustajala protiv ukidanja demokratskih prava. U tom ključu, veliko je pitanje, da li će joj se u tom poduhvatu priključiti ili ne – Jovo Bakić?

*Autor predaje istoriju na Univerzitetu u Glazgovu