Sticanje „s kičme“ – uslov za bolji život

Ja ustanem, otvorim vrata da ne bi dugo tražio, jer je hodnik prilično mračan.

Nedugo potom pojavi se „Apolon u ljudskom obliku“ (AP), čvrste građe, pedesetih godina, sa tvrdim dlanovima i stiskom ruke od koga „oči iskaču“.

Po akcentu prepoznah da je autohtoni Laloš.

Reče da sa porodicom živi u selu u blizini Sombora i da je došao samo da me uživo vidi i pozdravi, jer me je, ispriča, više puta gledao na televiziji i da mu se mnogo sviđalo sve ono što sam govorio.

Naglasi da ništa od mene ne traži, i svesrdno me pozova da posetim njegovu porodicu.

I to što pre!

Zahvalim mu se ja, i posle popijene kafe ispratim, ostajući začuđen postupkom iznenadnog gosta.

Kad sam odlazio sa posla, jedna „očarana dama“ me priupita, „a ko Vam je onaj lepi gospodin?“, te „jeste li videli u kakvom je najnovijem crvenom „Mercedesu“ došao“?

Dva, tri meseca, potom, dobijem poziv da učestvujem na nekom stručno-privrednom skupu koji je organizovala Privredna komora Sombor. Sve se brzo završilo i ja krenuh kući.

Prolazeći pored sela koje mi je AP naznačio, odlučih da, bez najave, iako mi je bio ostavio broj telefona, i ja iznenada banem kod njega, kao i on kod mene.

Na ulasku u selo, jedan meštanin me uputi kako da stignem do cilja, i ja se nađoh pred kapijom lepe prostrane kuće u obliku ćiriličnog slova ŽPŽ sa prelepom fontanom iz koje je radosno poskakivala voda i oko koje su trčkarala i podvriskivala dečica, pod nadzorom, očigledno je bilo, svoje nane.

Čim me primeti, gospođa ostavi neko zelje koje je čistila, dođe do mene, ja joj se predstavih i upitah za AP.

Ona me sa osmehom uvede u dvorište, izabra klupu pored fontane da sednem, a da mi sunce ne udara u oči, pripreti mališanima da ne dosađuju i ode u ekonomski deo dvorišta gde, kako reče, AP nešto radi oko traktora.

U tren oka, otuda se pojavi AP, preplanulog lica i ozaren osmehom, dotrča do mene i izljubi me.

Odmah pristigoše i njegova supruga, sin, snaha i otac koga je bio uhvatio popodnevni dremež.

Ćerka, srednjoškolka, mu je bila u gradu!

Imao sam osećaj kao da su me svi tu čekali!

AP mi predloži da mi pokaže kuću iznutra i spolja, i ostale objekte i imovinu u ekonomskom delu dvorišta.

Kuća lepa, održavana, sobe funkcionalne sa nepretencioznim nameštajima.

Jedan deo, prvi sa leve strane, koriste roditelji AP.

Centralni deo, u kome se nalazi i jedna ogromna prostorija za dnevni boravak sa trpezarijom, koristi AP sa suprugom i maloletnom kćerkom.

A u desnom delu objekta žive sin i snaha sa dečicom.

Svaka od te tri celine ima spavaće sobe, sobe za dnevni boravak, televizore, kuhinje, kupatila i toalete, i sve su međusobno povezane preko trema koji gleda na jugozapad.

U ekonomskom delu dvorišta porodica ima veliku štalu sa nekoliko krava, dve-tri ovce, nekoliko prasadi, kokošarnik, natkriveni prostor za smešaj poljoprivrednih alata, kokošarnik, magacin za poljoprivredne proizvode.

Tu su bili parkirani i jedan manji i jedan veliki traktor, sinovljevi motor Jamaha i automobil Toyota, i, naravno, crveni Mercedes.

Sve je bilo uredno.

Nije bilo uobičajenih štalskih mirisa i prateće prljavštine, koji su uobičajeni u okućnicama srpskih seoskih domaćinstava.

E sad, mislim da je ručak gotov, idemo da nešto prezalogajimo, reče on zapovednički.

Nisu pomagala nikakva moja izvinjenja, i mi se nađosmo za prostranim stolom na centralnom delu trema.

Svi posedaše, pošto mene prisiliše da sednem u „vrh sofre“, na kojoj jedino nije bilo ptičjeg mleka.

I tu mi AP ispriča da su oni porodica u kojoj žive tri generacije.

„Svađe nema! Svako od nas, kad mu se prohte, može da ode bez objašnjenja u svoj deo kuće i da vodi život onako kako želi. A kada oseti potrebu da se druži i zajednički priprema hranu i jede u društvu, može uvek da dođe u onu veliku sobu u centralnom delu naše kuće. Svaki deo naše velike porodice ima dovoljno prihoda, da od onoga što svi zajednički zaradimo, lepo živi. Nikada se nismo međusobno posvađali, jer smo mi uspostavili pravu demokratiju. A nju smo, moj dragi Milune, uspostavili tako što smo svakom članu naše porodice stvorili uslove da bude dovoljno imućan i slobodan. Mislim da to treba da i bude cilj naše Srbije, i da mu stremimo i od porodice – na gore, i od državne uprave – na dole!“

A jeste li Vi, da bi ste sve ovo napravili, dobili neku pomoć ili povoljan kredit od države, upitah ja.

„A, ne, ništa mi nismo dobili, niti tražili! Sve smo ovo stvorili s kičme!“, reče AP.

Pitao sam ih i jesu li imali neki uzor, ili savetnika?

Odrično su svi odmahnuli glavama.

„Jedino, reče AP, jednom je pre desetak godina naše okružno udruženje poljoprivrednika organizovalo nagradno putovanje u Holandiju i Dansku za nas nekoliko najboljih poljoprivrednika. Vodili su nas po njihovim farmama i pokazivali kao tamo farmeri prilaze svome poslu i kako oni organizuju svoj život. Ja sam upijao, upijao, upijao to što sam gledao i ono što su oni pričali. I kada sam se vratio, počeo sam to da sprovodim u našem domaćinstvu!“.

Posle me je AP provozao kroz svoje prostrane zasade slatkih lubenica, velikih toliko da „kad se popneš na neku od njih vidiš sve do Dunava“ i pored drugih poljoprivrednih kultura koje je porodica negovala.

Očaran onim što sam video i čuo, a posebno porukom mog prijatelja AP kako se uspostavlja prava demokratija, i kakve su uzajamno posledične veze između demokratije i standarda života na selu, otišao sam rešen da te njegove stavove jednom predočim građanima Srbije.

Učinilo mi se da je ovaj predizborni period pravo vreme za to, jer građanima Srbije demokratiju, slobodan život i bolji standard ne mogu doneti razni naši „Šćepani Mali“.

Niti oni koji svoje imetke i ljudske aure nisu „sticali s kičme“, kao moj dragi prijatelj AP.

A posebno, ne oni koji nam se beskrupulozno, evo već godinama, svojim agresivnim pojavama i bezočnim lažima, nameću od svakog praskozorja do svake ponoći, kao „jedini, pravi spasitelji Srbije“.

Autor je inženjer, univerzitetski profesor i bivši ministar u Vladi Srbije