Stide li nas se Arčibald Rajs i Živojin Mišić

Mada sam sklon da i našem Broju nula kažem „J’accuse“ (optužujem), shvatam da takvo obraćanje jednostavno nije moguće.

Ne samo zbog toga što je njegova uzdanica, blazirani ministar Momirović, u napadu svoje već antologijske gluposti obznanio da se Srbija ponosi svojim antisemitizmom, koji je Mona ugradio „u temelje našeg društva“ dokazujući da nije istina da se ne razume u građevinu i politiku, već se ravnomerno ne razume u ništa (ponavljam – gramatički neispravno ali semantički tačno).

Tako Vučićev omiljeni Paja Patak opasno ugrožava stavove jednog Vulina koji je odavno zaslužio vodeće mesto u istoriji srpskog političkog bezumlja.

Nema izjave Tome Mone koja ne zveči umesto da zvuči: tako na primer kada ga kao nadležnog ministra pitaju kada će se desiti rušenje famoznog nelegalnog objekta na Kopaoniku, on odgovara da ne zna (tačno), ali da su mu već smanjeni gabariti (bezobrazno).

A šta tek reći i na „antivijetnamizam“ ovog Vučićevog pajaca koji je na prikaz krajnje nehumanih i ljudima neprimerenim uslovima života Vijetnamaca u Linglongu rekao: „pitam se zašto ti ljudi ne iskoriste svoj novac da obezbede sebi dostojanstveniji život ovde“, zaboravljajući da se radnicima, kojima su pasoši uredno oduzeti, isplaćuje svaka četvrta plata i postavljajući lestvicu nama netradicionalnog negostoprimstva i nehumanosti tako visoko da će ga teško ko nadmašiti u Srbiji u ovom veku.

Naravno, ako ne računamo „primum inter partes“ predsednika Vučića, koji opravdavajući moj naziv „Broja nule“ počinje da se čudi kome može da smeta što Vijetnamci spavaju u blatu i jedu jedno jaje ujutro, osim Đilasu i Šolaku, te televiziji N1?

Obaveštavam ga da smeta i meni.

U glavama predsednika i premijerke investicije su uvek kineske, a model neokapitalistički, koga bi se odrekao i Adam Smit da je živ.

Tako će, uostalom, proći svako ko se protivi motanju kablova za dvesta evra, u Juri, jednako kao i Linglongu, na koje je Broj nula očito preponosan.

Na ovaj način ovi neljudi upotpunjuju brukanje Srbije za kraj godine. Štite mural sa nacrtanim ratnim zločincem, a ksenofobiju šire „u ime viših interesa“.

Poslednji je trenutak da se Srbija pogleda u oči i prizna da ništa nije ostalo od njene „junačke prošlosti“ i tradicionalne slike Srba kao poštenih domaćina, rodoljuba i humanista.

Uostalom to nam je skoro pre jednog veka poručio jedan Arčibald Rajs, čije je srce očigledno bezrazložno ležalo na Kajmakčalanu.

Nisam siguran da su ga Bugari sklonili. Možda su to uradili preci Tome Momirovića ili Broja Nule?

Narod koji ne priznaje da su u naše ime vršeni strašni zločini, te da je osuđeni đeneral Mladić (blasfemija: osuđen od Evrope kojoj navodno težimo i u koju se Broj nula navodno kune) čak počinio genocid, nema budućnost i ne zaslužuje Rajsovo srce.

Priznavanje genocida naravno ne opravdava zločine druge strane, ali uvek smo se podsmevali muslimanima ili Hrvatima – neka oni čiste svoje dvorište a mi najzad naše.

Umesto toga vlast potura istinskog Paju Patka sa megafonom, gospodina Spasića Simu da svojim arlaukanjem štiti „čast srpskog đenerala“.

Nisko da ni Toma Momirović ne može niže, mada bi verovatno želeo.

Naime, ovi megafoni srpske vlade stalno bi se divili Broju nula kao svojim primarnim poslom – ugrožavajući tako poziciju osobe koja „ne razume kako da razume“, a koja smatra da joj je obaveza da brani šefa a ne istinu.

Kako i naš Bog Aleksandar podržava „srpskog đenerala“, automatski mu stiže podrška Tome Mone, glasnogovornika Sime Spasića i „mucajuće premijerke“.

Ako dodamo podršku unjkavog Marić Milomira, otrežnjenog od opozicije Sarape Predraga, sa pripadajućom plavušom koja se pravi ženskom, izbezumljenog od besa Vučićević J. Dragana ili umornog od pronalazaka Mitrović Željka, naša budućnost postaje sve neizvesnija.

Ili izvesnija?

Smeši nam se budućnost svetskog parije koja nikada neće biti deo međunarodne zajednice.

Eto, nekada junački narod koga je u srpsko-turskim ratovima branio ceo svet, sada od tog sveta beži, iščikava ga i slika murale ratnih zločinaca.

Stvari bi trebalo da budu jasne: ako već toliko želimo u Evropu moramo valjda priznavati i evropske odluke ili će nam Broj nula opet „prodati“ neku svoju novu neiskrenu foru?

A očito da je naš Bog od Srbije napravio klaustrofobično, ksenofobno i kukavičko društvo koje podržava zločince (ne samo „đenerala“ nego i „kapetana“ pa čak i jednog Zvezdana Jovanovića).

Onog trenutka kada je ubio premijera Đinđića, svi normalni Srbi su pomislili da je Zvezdan „zapečatio“ karijeru i ne sluteći da će naš novi gospodar sudbine i života želeti da pomiluje tog istog ubicu, dokazujući da nismo narod već krpa lišena elementarnog ljudskog dostojanstva.

Zvezdanu se ne čini i on mu je dokaz demokratije, baš kao što mu nije čudno što Vijetnamci spavaju u blatu.

Ovaj nabusit i večito ljutit Bog optužuje narod da ne želi „investicije koje život znače“….

Ne smeta mu poniženja države koju vodi uspešno isključivo kod Sarape i Marića, iscrtavajući svoju somnabulnost na tablama.

Nada se da će kolega Bog stvoriti novu Srbiju, obzirom da ovu staru želi da uništi prodajući je Rio Tintu.

Jedan novi pajac Bujošević Dragan, srpski ćuti i prikazuje reklamu Rio Tinta dok već plaćenu reklamu naroda protiv Ria Tinta odbija da emituje.

Šta na ovu očiglednu diskriminaciju kažu pravdoljubivi urednik Nenad Lj. Stefanović ili „tok šou majstor“ Olivera Jovićević?

Stide li se i planiraju da odu sa RTS-a?

Ma kakvi, i oni se ponašaju kao većinski srpski narod i jednostavno okrenu glavu: smrdi im par dana pa prođe…

A apanaže ostaju.

U svetu koji je shvatio ko je Rio Tinto, samo naš Bog „veruje“ da će on doneti blagostanje i tako ga spasiti sudbine.

I dok ugledni Gardian piše kako „prošlost Rio Tinta baca senku na nade Srbije u litijumsku revoluciju“ naš Bog shvatajući slab karakter naroda proglašava ekološku katastrofu za tranzicionu šansu Srbije! Briga Nulu za decu, vazduh i vodu – ionako će ga Rio Tinto prebaciti na vreme na bezbednu razdaljinu.

Predlažem da Gospodar prebaci svoje kancelarije i svoju voljenu porodicu u Jadar, a da onda nakon svađe sa Čutom, dozvoli eksploataciju litijuma i tako se direktno okoristi od epohalne investicije ove angloaustralijske kompanije…

Šta će on u Gornjim Nedeljicama?

Da vidi kako jezero sija njegovom omiljenom crvenom bojom?

Nemojmo se zavaravati da će ovaj nazovi čovek uraditi išta pozitivno za Srbiju, izuzev gola koji je postigao protiv Portugala u zadnjem minutu, kako to doživljava mucajuća „premijerka“ i „pošteni“ Vučićević J Dragan!

Poslaće on u Jadar Tomu Momirovića i Simu Spasića da brane ubijanje Srbije.

A „gospodža“ koja ne zna da razume kako da razume radovaće se ovom ubijanju „kao investicionoj šansi Srbije“! Nekada junački narod koji je pre sto godina životima branio Srbiju ne želeći da je preda Poćoreku i austro-ugarskim „investicijama“, danas će zažmuriti i dati državu na doboš zbog obećanih para!

Brukanje Srbije se nastavlja.

Ovu bruku ne može da zagluši megafon Spasić Sime, stupidnost Tome Mone niti čuđenje Bogove zamenice koja će pokušati da tim povodom sklopi svoju prvu smislenu rečenicu…

Sa mucanjem, naravno.

Ali, nisu krivi isključivo Broj Nula, Mona, „premijerka“, ni ostala domaća menanžerija.

Odavno su oni shvatili da ovaj narod više voli da žmuri te da veruje Pinku više nego sopstvenim očima.

Drugim rečima, oči narod otvara samo kada se pomoli ingeniozni Sarapa Predrag, plavuša Irina (na njenu žalost samo Vukotić, a ne Šajk) ili atraktivna i neponovljiva Jovana Jeremić.

Nije mi jasno koliko su dugački hodnici Pinka gde spavaju Vučićević J Dragan, Milovančević Saša, Dejan Vuk Stanković, Radun Branko, Šešelj Vojislav i drugi „nezavisni“ analitičari….

Čudno je što je u tu družinu koja se lavovski godinama bori protiv Dragana Lopova Đilasa, a ne želi da ga uhapsi ne bi li uopšte imala program, ušao i Branislav Lečić?

Meni ne, odavno znam slabosti srpskih „političara“ koji lako prodaju „veru za večeru“.

Pitajte Čedu Jovanovića na primer.

Od Fidelinke mu je jedino draži Hit tvit.

Tako će i Leka uredno naplatiti horsko „duvanje u tikvu“ na Pinku kome se nekada podsmevao.

„Sic transit gloria mundi“ (tako prolazi svetska slava) govorili su Latini… može valjda proći i „slava“ Leke, njegove glumačke i političke kreacije?

Od naroda sa tradicijom i moralom postali smo narod gde je moral na prodaju, uz besomučni smeh prodanog Leke.

Ceo Pink ili Happy establišment liči mi na „mangupe“ koji su voljni da šutnu u glavu osobu koja već onesvešćena leži na ulici.

Čeda se baš išutirao, a Leka je očigledno spremio cokule.

Siguran sam da kada su za ovakvu sramotu čuli Živojin Mišić ili Stepa Stepanović, počeli su sa stidom da se okreću u grobu.

A mi živi što ih se stidimo?

Narednog aprila svi u jednu kolonu, ako nećemo više skaradnosti Momirovića ili Lečića.

Da naš Bog najzad malo odmori od briga i Đilasa, te da demokratija dobije legitimitet, uprkos Čedi i Leki i u inat nezavisnim analitičarima tipa Šešelj Vojislava (najmanje dva nezavisna ima u sebi).

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu i član Ujedinjenih protiv kovida