Foto: J. Diković/Danas“Rekao je da legnem na dušek. Onda me je svukao i silovao… Vojnici su po nekoliko puta prozivali svaku od devojaka, i svaki put su odvođene i silovane”.
“Uzimao je moju prijateljicu pa silovao, pa mene, potrudili su se da svako od njih sve nas siluje. Radili su to ne onoliko koliko moje telo može da izdrži, već koliko su oni hteli, radili su to do iznemoglosti”.
Grozdana Ćećez, Srpkinja iz sela u blizini Konjica, odvedena je u logor Čelebići 27. maja 1992. godine, gde ju je odmah po dolasku dva puta silovao Hazim Delić i to u prisustvu dvojice muškaraca.
Opisala je to rečima: „Pogazio mi je ponos i nikada više neću biti žena koja sam bila“.
Grozdanu je narednih meseci silovalo više muškaraca. Živela je u stalnom strahu, nameravala je da počini samoubistvo.
Pripadnik jedinice „Džokeri“ Hrvatskog vijeća odbrane, Miroslav Bralo je svedokinju „A“, tokom ispitivanja i u prisustvu drugih vojnika, više puta silovao i izvršio penetraciju penisom u njenu vaginu.
Dok ju je silovao, Bralo ju je ujedao po celom telu, uključujući bradavice i više puta joj pretio da će je ubiti.
Potom je odvedena u jednu vikendicu na području Nadioka, gde su je protiv njene volje zatvorili Bralo i drugi pripadnici „Džokera“ i više puta silovali.
Ovo su samo neka od svedočenja žena silovanih u ratu na prostoru bivše Jugoslavije.
Hrabre žene uspele su da se izbore sa strahom i stigmatizacijom okoline i optuže silovatelje, a potom ih je – onaj omraženi kod Srba – Haški tribunal osudio na višegodišnje zatvorske kazne.
Da ove devojke i žene nisu skupile hrabrost da opišu grozote koje su preživele i da nije bilo haškog suda, silovatelji i zločinci bi danas slobodno hodali ulicama kojima hodamo mi u Srbiji, ali i građani i građanke u BiH, Kosovu, Hrvatskoj…
Znate li da je danas Međunarodni dan borbe protiv seksualnog nasilja u konfliktima?
Nikad nećemo znati koliko je žena seksualno napastvovano, najpre jer ih je bilo sramota da o tome javno govore, a ni vlastima one i njihove traume jednostavno nisu bile važne.
Srbiji nisu nikad bile bitne žene.
Zašto?
Zato što je Srbija jedina zemlja u regiona koja ne priznaje žene koje su preživele seksualno nasilje u ratu kao civilne žrtve rata.
U Zakonu o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica one nisu priznate kao civilne žrtve rata. Nemaju nikakvu pomoć, ni finansijsku ni onu važniju – psihološku.
Ostavljene su po strani, nebitne režimima u Srbiji.
Što se tiče BiH, dakle bez Republike Srpske, Federacija Bosne i Hercegovine je još 2006. godine priznala žene koje su preživele silovanje u ratu kao civilne žrtve rata, a od prošle godine kao žrtve rata priznata su i deca rođena iz čina silovanja u ratu.
I Hrvatska i Kosovo imaju zakone kojim se prepoznaju žene koje su preživele seksualno nasilje u ratu kao civilne žrtve rata.
One imaju pravo na različita obeštećenja, kao i socijalne i zdravstvene usluge.
Kako podsećaju Žene u crnom i Autonomni ženski centar, na Kosovu je ovaj status ostvarilo više od 1.500 osoba, a u Hrvatskoj više od 200, dodaje se u saopštenju.
Stidi se, Srbijo!
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
