foto FoNet Milica VučkovićNa prvi pogled naslov je oksimoron – ako je analiza proces kojim se ustanovljuje istina o nekom fenomenu, onda su navedeni epiteti nesuvisli – cilj i ujedno kriterijum analize je objektivnost, bez obzira kome se sviđa ili ne sviđa.
Svrha ovog teksta je da pokaže da to važi samo za tehničku sferu znanja, ne i za humanioru.
U poimanju društvenopolitičkih tema i dilema nema neutralnog znanja, nema nulte tačke gledišta.
Pokazaćemo to na primeru analitičara i komentatora, popularnih među korisnicima svih medija jer na sažet, argumentovan i logičan način otkrivaju suštinu neke aktuelne pojave.
Ovde se nećemo baviti prodržavnim analitičarima, koji mahom spadaju u propagatore režima po svaku cenu, ignorišući po vlast neugodne činjenice, bilo da ih minimalizuju do nulte tačke ili da ih i ne vide, smatrajući ih izmišljenim a ne stvarnim.
Analitičare sa kritičkim odnosom prema režimu možemo podeliti u dve grupe.
Prva grosso modo podržava opoziciju i njene aktivnosti za promenu režima ogrezlog u samovolju vladara i korupciju bez presedana u čitavoj našoj istoriji.
Druga, uslovno govoreći, grupa takođe ima vrlo negativan odnos prema vlasti, ali sa visine, sa većom ili manjom ironijom gleda i na opoziciju.
Ovde ćemo se pozabaviti samo ovim drugima – onima koji se slažu sa opozicijom načelno ali je kritikuju na konkretnom, pojavnom nivou.
Drugim rečima, smatraju da opozicija nema ni kvalitet ni kapacitet da dosegnemo glavni cilj – smenu autokratske vlasti. Razmotrimo dva najčešća prigovora analitičara.
Najčešći prigovor je – opozicija nema jasan cilj i program kojim bi pridobila narod – fokusirana je na kritiku vlasti i obnovu institucija.
Uzmimo da je tako, ali nisu li veliki i skopčani sa ogromnim rizicima ta dva cilja – uspostavljanje smenljive i pravne države, uspostavljanje vladavine prava sa tri nezavisna stuba moći – zakonodavnom, sudskom i izvršnom vlašću?!
Kad bi se ovi temeljni ciljevi dosegli, svi ostali bi smesta došli na red.
Ako su glede temeljnih ciljeva saglasni sa opozicijom, stožernim izvođačem radova u procesu smene vlasti, analitičari treba da kažu, zadržavajući svoj objektivni stav u celosti: opozicija treba da osmisli i stavi na dnevni red, uz načelne, i konkretne ciljeve – kako povećati zaposlenost, plate, standard…
To bi bila motivišuća primedba i za opoziciju i za glasače.
Naprotiv, primedbama tipa: opozicija nema nikakav program, ovakva kakva je ne vredi ništa… praktično se ide naruku vlasti, a demotivišu se i opozicija, glavni operater društvene promene, i glasači.
Štaviše, neutralan stav nije, kao što se obično misli, glas za status quo već pomoć režimu!
U društvu nema zastoja: zastoj je samo eufemizam za nazadak.
Drugi čest prigovor kritičkih analitičara opoziciji je da je nemoćna, da se istrošila, da ne može da izvede na ulicu kritičnu masu…
Ako smatraju, a smatraju, da je masovnost protestnih skupova ne samo bitan već odlučujući faktor u političkoj borbi, treba da svoje analize poentiraju sugestivnim zaključkom da treba raditi na omasovljenju skupova.
Analitičari nisu svesni motivacionog kapaciteta svog stava. Ako ugledan analitičar kaže da protestni skupovi treba da budu što veći da bi nas približavali cilju, povećaće naredni skup svojim brojnim poštovaocima.
Uzmimo skromnu brojku od hiljadu ljudi – to u praksi nije jedna hiljada već dve!
Pesimističkim zaključkom će umanjiti skup za hiljadu, optimističkim će zadržati postojeće protestante i dodati im hiljadu!
A motivacioni kapacitet poznatih ličnosti je mnogo veći.
Pred kritičkim intelektualcima postoje samo dva puta – da pomognu svojim umnim i moralnim kapacitetom postojeću ili da stvaraju neku drugu opoziciju.
Ovo drugo je pretežak poduhvat, mnogo realnije je pomoći postojeću opoziciju primedbama, predlozima i ličnim učešćem, utoliko pre što, realno gledano, nikad dosad nismo imali tako složnu grupaciju stranaka i ličnosti od formata u jezgru opozicije.
U njenom sadružju su, posredno ili neposredno, deo intelektualne i umetničke elite okupljene u ProGlasu, studenti i deo akademske zajednice, nevladine organizacije…
Svi koji imamo iste ciljeve – demokratizaciju, pravnu državu i nezavisne institucije, treba da smo zajedno.
Da ne bude zabune – autor ovih redaka nije nipošto za to da analitičari i drugi intelektualci tetoše opoziciju.
Naprotiv. Reč je samo o specifičnom jeziku politike.
Možemo reći da mnogo šta opoziciji nedostaje, da mnogo šta mora da menja, ali to možemo reći na dva načina: opozicija ništa ne valja ili opozicija može mnogo bolje. Sintagma može mnogo bolje skoro isto znači kao i sintagma ništa ne valja, ali prva stimuliše, a druga demotiviše.
U to sam se lično uverio na probama jednog hora.
Dirigent je uporno govorio to ništa ne valja, to ništa ne valja.
Kad sam mu sugerisao a on prihvatio da ocenu to ništa ne valja zameni sintagmom možemo to mnogo bolje, za nekoliko dana se stanje toliko popravilo da je hor dobio visoku nagradu.
Nije isto razmišljati o dalekim zemljama i razmišljati o svom društvu.
O dalekim predelima možemo razmišljati čisto akademski, ali o temama i ljudima oko sebe, bili toga svesni ili ne, imamo ne samo saznajni već i emotivan stav.
Svaki intelektualac ima svoju sujetu i uveren je da se moglo mnogo bolje, ali, i ako je u pravu, fokus sa šta je moglo biti treba da prebaci na: šta ćemo sad?
Autor je književnik i aforističar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
