Sto demokrata za jednog pacijenta

Bio sam blagosloven time što su mi roditelji postali milioneri, a ubrzo i milijarderi u godini kada sam postao gimnazijalac.

Jeste da je majka dobijala platu u garantnim pismima, u robi široke potrošnje ili u smrznutom pecivu, ali je zato otac zahvaljujući tom luksuzu uspeo da se izbori sa nikotinskom zavisnošću (prvo je propušio, pa prohodao) jer je od nastavničke plate mogao da kupi ili jednu cipelu ili dve pakle crvene „morave“.

Da se ne bi obesio o pertle koje bi morao da doplati odlučio je da deda Avrama dočeka sa poslednjim ugašenim pikavcem ispod probušenog đona.

Za fakultet sam se spremao u godini kada sam proslavio punoletstvo i kada sam prvi put ponosno i prkosno izašao da glasam (do tada su u moje ime roditelji glasali za opoziciju), ali su isti oni koji su mi prethodno ukrali maloletstvo, tada ukrali glasački listić.

Prvu godinu Medicinskog fakulteta završio sam u iščekivanju da li nam Holbruk donosi papir ili bombe, a drugu su mi prekinuli agresorski bombarderi.

Treću godinu nismo počeli na vreme zbog pobede Velike petooktobarske revolucije, a petu je obeležio njen poraz posle atentata na premijera.

Spremanje završnog ispita započeo sam uz užasavajuće slike martovskog progona Srba na Kosmetu.

Ko je mogao da pomisli da ću se deceniju i po kasnije sa setom sećati tih vremena?

Nostalgija je prvi simptom starenja, ali je i pokazatelj da pojedinac ili društvo lepše živi u romantizovanoj prošlosti nego u realnoj sadašnjosti iz koje ne vidi spokojnu budućnost.

Nijednu svoju „aleksandriku“ nisam koristio da bih skupljao političke poene na račun epidemije.

Kao što temu Kosova shvatam (pre)ozbiljno i prilazim joj sa strahopoštovanjem, još veći respekt imam kada je u pitanju nešto što je važnije i od politike i od Vučića i od Kosova, a to je zdravlje.

Nikada ne bih zloupotrebio koronu u političke svrhe, ali, drugovi naprednjaci – prvi ste počeli.

Vi ste optuživali nas da priželjkujemo veći broj mrtvih, da mrzimo penzionere i da želimo da virus smanji njihov broj jer nisu naše glasačko telo, da bi Srbija potonula u haos da je nas korona zatekla na vlasti.

Vaš novi poslanički falš-ansambl u skupštini danima orkestrirano seje mržnju prema političkim neistomišljenicima u vreme kada je broj preminulih od kovida 19 u jednom mirnodopskom danu blizak broju poginulih u najgorim danima bosanskog rata.

Više ne pomaže odavno patentirani izgovor da je opozicija kriva za vaše greške, jer limeni sanduci nisu glasački listići koje možete ukrasti, prepraviti ili pocepati.

Pitam se, pitam, ne šta bi Tomica Milosavljević radio da je na mestu Zlatibora Lončara, već se retorički pitam šta bi Aleksandar Vučić radio da nas je korona zadesila deset godina ranije.

Već ga vidim kako drži zapaljive govore po sahranama gde obećava sto demokrata za jednog preminulog pacijenta.

Danas, devet meseci nakon pojave prvog kovid pacijenta u Srbiji, svedočimo kolapsu svih autoriteta i suočavamo se sa bolnom činjenicom da u državi postoji samo jedna institucija koja funkcioniše.

A i ta institucija kao obezglavljeni kralj tumara po šahovskoj tabli tvrdoglavo odbijajući da prizna da je u mat poziciji i da ignorisanje poraza znači gubitak gotovo svih figura na njegovoj strani table.

Kralj koji mora neprestano da ponavlja da je kralj, nije kralj. Država koja mora da moli građane da poštuju propisane mere – nije država.

Vi ste, „braćo“ naprednjaci, a ne opozicija, zloupotrebili epidemiju u političke svrhe.

Vama je rejting važniji od epidemioloških parametara.

Vi ovom krizom upravljate čitajući piplmetre, a ne IZIS podatke.

Epidemija kosi državna rukovodstva po celom svetu, od Amerike do Crne Gore. Samo je u Srbiji vlast odlučila da je bolje skratiti vek trajanja građanima nego sebi.

Niste hteli da sprečite, sada ne možete da lečite.

Ja se na svom poslu osećam kao onaj nesrećni Bahrudin Kaletović na slovenačkoj granici.

Njegova legendarna izjava za YUTEL u kovid varijanti bi glasila „oni kao hoće da nas zatvaraju, a mi im kao ne damo“.

Sada je jasno da je prolećno vanredno stanje bilo panično uvedeno i predstavljalo nepotrebno treniranje strogoće iz jednostavnog razloga – autokratski režimi samo silom mogu da pokažu dubinu svoje države.

A kako biračko telo koje podržava ili se povinuje autokratama reaguje, rezonuje i razmišlja jedino u ekstremima onda su vlastodršci slavodobitno proglasili pobedu nad „kugom našeg doba“, uz prateće ode i psalme najvećem sinu našeg naroda, lojalnih narodnosti i poštene preletačke inteligencije.

Usledilo je naglo popuštanje restriktivnih mera i senzacionalna epidemiološka otkrića – da se na izborima niko ne može zaraziti i da se virus širi samo među grobarima koji slave zasluženu pobedu u večitom derbiju (drugačiji ishod je moguć samo uz greške Zvezdinih sudija).

Malo zdravog razuma i još manje opšte kulture bilo je potrebno za opravdani strah od neminovnog jesenjeg talasa.

Tada niko objektivan i dobronameran ne bi mogao da optuži aktuelnu vlast za trenutnu katastrofalnu situaciju kada pogleda regionalnu i evropsku statistiku.

Ali, samo smo se mi igrali dobrog i lošeg policajca, samo smo mi najavljivali domaću vakcinu, samo mi vidimo da je ceo svet ljubomoran na naš zdravstveni sistem koji nam se pred očima raspada.

Rešenje postoji.

Preduslov za primenu rešenja je funkcionisanje institucija i politika u službi struke, a ne obrnuto.

Moje kolege i ja u svojim ambulantama pod maskama i vizirima poput nesrećnog Bahrudina pod „lisnatim“ šlemom svakodnevno čujemo kako je neko „od naših“ oboleo ili preminuo od kovida.

U sebi ponavljamo reči tog uplašenog, dobroćudnog Bosanca da samo želimo da se živi i zdravi vratimo kući, da nekako javimo ženama, majkama, deci da smo dobro i da apelujemo na medije da pokušaju da nam pomognu da se ovo zlo zaustavi.

Autor je lekar toksikolog, član Glavnog odbora DS