Sto dvadeset dana ludila u Srbiji

Uz suptilnu pomoć stoglave aždaje u obliku Srpske napredne stranke i svesrdnu podršku i blagoslov Srpske pravoslavne crkve, združena opozicija – obojena u pedeset nijansi mraka i okupljena oko barjaka mržnje – pohitala je da pozove tzv. narod na ulice, ne bi li se pobunio protiv ljudi koji samo žele da se vole i prošetaju gradom.

Naime, pravi turbo-srpski dernek se održao u nedelju uveče u centru Beograda. Glavni megdandžija u borbi protiv nevidljive „LGBT ideologije“ jeste i omiljeni Vučićev opozicionar Boško Obradović. Njegovi pozivi na pravoslavni džihad po društvenim mrežama širili su se poput metastaze, pa su tako na ulice izašli svakojaki religiozni fanatici i krstaši, ljubitelji putinofilijske bolesti i branitelji homofobije i femicide.

Bilo je tu raznoraznih jahača nacionalističke apokalipse koji su dolivali ulje na buktinju. Naprosto je u jednom trenutku bilo zadivljujuće kako se ceo društveno-politički mozak složio u lelekanju nad odbranom nekakve Porodice.

Vladika Nikanor – koji deluje kao da je izvučen sa samog dna pakla – poziva na oružje protiv „šetnje“, te istaknuti član SNS kulta Vladimir Đukanović traži da se Prajd otkaže, dok predsednik Narodne stranke Vuk Jeremić pravi anketu po Tviteru da li, jelte, narod želi „ovu manifestaciju“. Čitavo ovo političko mrtvilo zapevalo je horski protiv tog 17. septembra, jer, kako oni to veličanstveno smatraju, dok nam država propada, a društvo posrće, neki tamo hoće da se drže za ruke i cmaču – e, pa ne može!

Naravno, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, kao, gricka nokte, čupa kosu sa glave, teško uzdiše, i ne zna šta da čini povodom toga, jer, kako ne, ima preča posla. Međutim, slavski pojas ili pak to reciklirano uskislo pravoslavlje iz devedesetih je oduvek ovde bilo izuzetno jako.

Nije to Obradović izmislio, pa izručio svoja avangardna verovanja na Tviter, već je samo prihvatio ulogu – svesno ili nesvesno, nebitno je – u trenutnoj Vučićevoj kazališnoj drami. Zato, nema mesta paranoji, ali nije slučajno – da skoro od kraja proleća pa sve do jeseni proživljavamo svaku rečenicu iz knjige „120 dana Sodome“ od Markiza De Sada.

Ovoliko mentalno, pa i fizičko mučenje koje traje od izbora, skoro neprestano, ispostaviće se da je krajnji fetiš vladajuće garniture. Jer tolika količina razjarenog rodoljublja i udaranja u junačke grudi kako su svi protiv nas, ali se mi i dalje, kao, nešto držimo, uzela je taman onoliko našeg života, da bismo mogli stvarno i zaista da sve to spakujemo u jedan tom kako su se političke elite iživljavale nad nama.

Da skratim; dakle, mnogi ovih dana se iznova i iznova misle šta li sada ovo sakupljanje krvoločne mase protiv Prajda znači. Stari mudraci i duboki mislioci raspredaju šta se to, bogo moj, krije iza zavese. Ali, možda smo se i precenili. Možda se, ipak, ne krije ništa, nego je naša svakodnevna napetost nam pregorela mozak.

I ovo je Vučićeva Srbija – da se ne lažemo: zemlja bez smisla, perspektive i ideje, neurotična, na ivici da pukne, zavisna od tuđeg novca, u kreditima, navučena na sedative, rakiju i kokakin, te duboko zagrizla u mračne vode mafijašluka i korupcije, i zbog svega toga konstanto besna na sve i svja.

Zemlja koja je prepuna ratnih zločinaca, serijskih silovatelja, izopačenih pedofila i masovnih ubica, koji su zaštićeni poput ugrožena vrsta. Zemlja kojoj jedino i upravo preostaje nasilje kao takvo, da joj produži životnu liniju. Da se ovaj hodajući leš od države ponovo oseti živim. Kroz tuđu patnju.

Autor je slobodni novinar 

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.