Plakati zabranjenih filmova. Foto:FejsbukTog petka bilo je depresivno i gotovo kafkijanski u mermernoj palati Višeg suda u Vranju kada smo novinar Radoman Irić i ja pokušali da budemo „javnost“ u procesu protiv dva srednjemetražna igrana filma na albanskom jeziku.
Sablasno pusti hodnici i nikoga osim sudskog obezbeđenja na ulazu i službenih lica u sudnici.
Predsedavajuća većem nas je zamolila da napustimo salu jer je suđenje od početka proglašeno zatvorenim za javnost.
Na tom trećem ročištu izvedeni su krunski dokazi: emitovani su sporni filmovi uz simultani prevod sudskog tumača.
Potom se vodila četvorosatna rasprava iza zatvorenih vrata. Prema rečima pravnog zastupnika producenta i reditelja gospodina Ganija Veseljija iz Preševa, odbrana je napre primetila da već sam naslov spornog filma „I Pabesi“ nije adekvatan.
To ne može biti „Nevernik“ jer se ne radi o čoveku koji nije religiozan već o čoveku koji je kao što stoji u korenu albanske reči pabesi pogazio „besu“ odn. zadatu časnu reč.
Dakle, film bi se mogao prevesti opisno kao „Čovek u koga se ne može imati poverenje“, „Čovek koji je pogazio zadatu reč“ ili po meni najbolje kao Krivokletnik.
Dakle, tu je već nastao problem što je sud imao pred sobom prevod sudskog tumača a ne književnog prevodioca. Advokat i optuženi su objasnili da film nije smešten u neko određeno vreme i sredinu već može biti univerzalna priča o neverstvu i mržnji između dojučerašnjih „krvnih pobratima“.
Jedan od njih (iz razloga koji su verovatno objašnjeni u filmu) prijavljuje drugog vlastima za posedovanje nelegalnog oružja.
Policija ga hapsi i izlaže torturi. Reklo bi se večita priča o naglom neprijateljstvu i podmuklosti. Nigde se u filmu ne spominju Srbija, Srbi niti bilo koje srpsko ime.
Ipak, Tužilaštvo je „učitalo“ da autor aluzivno govori o jugu Srbije, odnosno da cilja na odnos srpskih vlasti prema Albancima i na surovo postupanje prema njima u nekoj bliskoj prošlosti.
Zatražilo je stručnu ekspertizu Filmskog centra Srbije, koji je potvrdio insinuacije Tužilaštva da film „podstiče na nasilje, mržnju i diskriminaciju“ te da može loše uticati na međunacionalne odnose na jugu Srbije jer jednostrano prikazuje bolne događaje iz bliske prošlosti.
O drugom filmu „Tišina ubija“ se nije toliko govorilo budući da je on bio sporan samo zbog toga što je na špici imao logo od Srbije nepriznate Republike Kosovo (koja je finansirala film) i što je po mišljenju Tužilaštva trebalo da bude sa naznakom da nije za mlađe od 16 godina.
U ponedeljak je doneto „rešenje“ a ne presuda kako nam je objasnila predsedavajuća sudskim većem jer niko ovde nije bio krivično gonjen, „samo“ su filmovi bili u pitanju.
Jednoglasnom odlukom tročlano veće Višeg suda u Vranju trajno je zabranilo prikazivanje u Srbiji oba sporna filma prihvativši u celosti ekspertizu FCS.
Takođe su i kopije oba filma (na fleševima) trajno zaplenjene. Predsedavajuća je objasnila da je zadatak Veća bio težak jer se prvi put suočilo sa ovakvim predmetom.
Branilac je najavio žalbu Apelacionom sudu uz opasku da bi ako je tačno obrazloženje sudskog rešenja onda trebalo zabraniti 50 odsto filmova u Srbiji jer oni sadrže pozivanje na nasilje, mržnju i diskriminaciju po nekom osnovu.
Sudsko veće u Vranju zaista je imalo težak i nezahvalan zadatak i ono zajedno sa autorom već ulazi u istoriju domaće kinematografije i pravosuđa da je prvo u Srbiji zabranilo jedan film odn. autor da mu je film zabranjen!
Već sam pisao da je jedini film koji je u Jugoslaviji zabranjen bio omnibus od tri kratka filma pod zajedničkim nazivom „Grad“, koji su režirali Vojislav Kokan Rakonjac, Marko Babac i Živojin Pavlović.
Kako je producent bilo preduzeće iz Sarajeva to je tamošnji Okružni sud u leto 1963. godine doneo rešenje o zapleni i zabrani prikazivanja filma.
Film odn. tri priče koje su svaka na svoj način obradili teskobu, otuđenost, gubitak smisla života i odustajanje od socijalističkih ideala (ilustrovano devijantnim ponašanjima kakvi su prostitucija i huliganizam) tek je trideset godina kasnije prvi put javno prikazan.
U Srbiji pak samo je jednom i to 1969. godine okružni javni tužilac zatražio od suda da zabrani prikazivanje nekog filma.
Radilo se o ostvarenju Želimira Žilnika „Rani radovi“, koje je po mišljenju Tužilaštva na „neistinit, zlonameran i izopačen način“ prikazivalo naše socijalističko društvo.
U filmu su igrali novinar Bogdan Tirnanić, mis Jugoslavije Milja Vujanović, tada mladi glumac Marko Nikolić i drugi.
Film je opisivao dogodovštine grupe mladih ljudi neformalnog ponašanja koji kreću po unutrašnjosti da ispituju kakav je život.
Pa imamo prizore nasilnog šišanja dugokosih mladića od strane milicije, seljaci koji kad vide čudne dođoše koji im tu nešto pričaju o revoluciji i marksizmu valjaju ih po blatu i tuku…
Naziv filma je uzet iz Maksovih „ranih radova“ u kojima se mladi Marks više bavio problemima čovekovog otuđenja u građanskom društvu i problemom individualnih sloboda nego ekonomijom koja dominira u njegovim kasnijim „zrelim“ radovima. (Mada je problematično da li su radovi u poznim godinama sami po sebi zreliji kod bilo koga.)
Ono što je zanimljivo jeste da je sudsko veće Okružnog suda u Beogradu odbacilo predlog Tužilaštva i film oslobodilo.
O ovom slučaju opširno je izveštavala Politika a u sudnici je bila prisutna zainteresovana javnost.
Kako dva (privremeno) zabranjena filma nisam video ne mogu da o njima bilo šta kažem: ni da su umetnički uspeli niti da nisu, još manje da li sadrže pozive na nacionalnu diskriminaciju i nasilje.
Ono što je za sumnju jeste činjenica da zabrana pada u vreme ponovo zaoštrenih odnosa između Srbije i Kosova.
Ako su ovi filmovi pali kao žrtva udaranja kontre vladi u Prištini zbog njene politike prema Srbima i zbog embarga na uvoz robe iz Srbije, onda je to loša politika. Jednostavno: Inat je loš zanat!
Najviše od svega deprimira to što se javnost nije zainteresovala za ovaj zaista bizaran i jedinstven slučaj! Sve je proteklo u tišini. Tišina (koja) ubija.
Izgleda kako nikoga u Udruženju filmskih umetnika Srbije ova zabrana nije uzbudila.
Videćemo kako će odlučiti apelacija. Ako potvrdi prvostepeno rešenje, onda bi to moglo značiti stvaranje opasnog presedana na osnovu koga će u budućnosti vlast moći zabraniti i druge filmove ali i romane, publicistiku, esejistiku…
Autor je književnik
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
