Stokholmski sindrom u Čajetini

Legenda kaže da je postojala opština sakrivena vencem visokih planina koja je godinama odolevala Ludom kralju i njegovim hordama.

Srpski Winterfell nije bilo moguće osvojiti invazijom spolja, jer su ponositi gorštaci lojalno i dosledno branili svog poglavicu.

A onda je došla duga zima, hladna, surova i nepredvidiva.

A sa promenom klime menjaju se i ljudi i njihova agregatna stanja.

Stameno je popularni Stamat podnosio napade na legitimno stečeno pravo da brine o prirodnom biseru dok su mu „trovali“ vodu, oduzimali građevinsko zemljište, povezivali sa vođom opozicione mafije „ako hoćeš pomeni“ Đilasom.

Sve je to zlatiborski Zid izdržao i sačuvao Čajetinu kao poslednje uporište slobodnih ljudi.

Đorđe Dabić iz ambiciozne porodice Frej optuživao je svog oponenta da lokalnu skupštinu koristi kao političku pozornicu, da mu je cilj da se domogne Beograda kako bi postao narodni poslanik i stekao imunitet koji će ga zaštititi od istražnih organa koji već uveliko pišu optužnice.

Koliko je vredela zakletva Voldera Freja, toliko su vredele i reči vođe planinskih odmetnika koji su bili samo produžena ruka gospodara na gvozdenom tronu.

Srpska tragedija je velika jer se perpetualno nastavlja do u beskrajon (posledica uspavljivanja bebe uz Minju Subotu).

Nekada su se Atlagići svih boja i rasa odricali kosmopolitskih Beograđana jer se odziv za mobilizaciju bližio statističkoj grešci.

Danas njihov pretekli izdanak igra nemo glamočko kolo po živcima pristojnog sveta dok hrabro, kao i sve pobegulje i skoči-patriote, srbuje po nekada mrskom Beogradu.

Radikalske kletve na keca je nastavio severnomitrovački knez Krstimir Pantić, dok nije svoj patriotizam geometrijski pretvorio u prestoničke luksuzne kvadrate.

Tako je i Đorđe Dabić polizao sve što je nekada ispljunuo za govornicom, pa posle junskih izbora ili rata kopiladi, priznao da su zidovi čajetinske tvrđave neprobojni i podvijena repa krenuo u krilo razočaranog gospodara koji će sam morati da pronađe ključeve od kapija Stamatovićevog zamka, srca ili novčanika.

Kao nagradu za vernu službu u surovim, planinskim uslovima mlađahni Đorđe koji nije uspeo da ubije aždahu dobiće poslanički mandat (baš onaj koji je predvideo Stamatu) da bi se pridružio cirkuskom ansamblu moralnih nakaza koje se trude da u skupštinskim klupama odglume Barbaru Životić sa manjim IQ koeficijentom i većim brojem brushaltera.

Međutim, posle zlatiborskog prevrata sada se opozicionoj javnosti potura jedna opasna i otrovna teza – Aleksandar Vučić bi pobedio na savršeno regularnim i demokratskim izborima.

Najgori su oni otrovi koji pomešani sa raznim dodacima znaju da prevare organizam i zaobiđu njegove prirodne barijere.

Tako je i sa otrovnim lažima koje se konzumiraju upakovane u specijalne zaslađivače poput poluistina.

Kada bi se javnosti plasirala ogoljena i očigledna laž ona bi refleksom povraćanja taj otrov efikasno izbacila i sprečila njegovo sistemsko delovanje (priroda je tako uredila da gotovo svi otrovi/laži izazivaju taj nagon).

Savremena propagandna tehnologija dobro poznaje mehanizme odbrane naivnog biračkog tela pa skladu sa tim i prilagođava svoje proizvode zahtevima tržišta.

Da, ova izjava bi bila tačna da se Aleksandar Vučić nije ponašao prema Srbiji kao Remzi Bolton prema Teonu Grejdžoju.

Prošle su godine i godine mučenja, iživljavanja, mrcvarenja, zastrašivanja tako da su Srbi konačno promenili svoj identitet, svoj sistem vrednosti, svoj mentalni sklop.

Srbi više nisu Srbi, dostojni potomci nepokornih predaka, baš kao što je jadni Teon prestao da bude princ Gvozdenih ljudi i postao Smrad.

Da, puno je bivših Srba koji su se pod višegodišnjom torturom pretvorili u smradove.

I sada neko želi da tu armiju prestravljenih i preobličenih robova izvede na biralište kako bi iskazali svoju slobodnu volju?

Postoji scena koja plastično opisuje mentalno stanje prosečnog glasača vladajuće koalicije.

Da bi nepoverljivom ocu pokazao vernost svoje nove igračke Remzi Bolton naređuje Teonu da ga obrije i dopušta mu da mu se približi sa brijačem u ruci.

Zarobljenik ispranog mozga obavlja zadatak besprekorno iako je upravo saznao da su mu Boltonovi ubili „brata“ Roba.

Birači kod nas ne koriste brijač, već olovku, ali rukovođeni strahom od odmazde velika većina njih se ne opredeljuje i ne bira po sopstvenoj volji, već čin glasanja odrađuje kao naučeno ponašanje, kao refleks.

Mi nemamo slobodne izbore, mi nemamo instrumente koji mere slobodnu volju, mi nemamo slobodne građane, mi imamo kolektivni stokholmski sindrom.

Stokholmski sindrom nastaje pri prolongiranoj direktnoj komunikaciji otmičara i žrtve koja je nasilno izmanipulisana.

U Srbiji su birači formirali zaštitnu čauru koja stvara privid normalnosti i snažnu iluziju da žive u zlatnom dobu.

Nemoguće je u takvom stanju donositi racionalne odluke, pogotovo ako znamo da stotine hiljada ljudi direktno ili indirektno preko radnog mesta ili iščekivanju radnog mesta zavise od agresora.

Takvo stanje mentalne zavisnosti traži adekvatan period odvikavanja i apstinencije.

On nije mali i tokom tog perioda suštinski je važno žrtvi vratiti prvobitni identitet.

Da bi se to ostvarilo nisu samo potrebni slobodni mediji koji će resetovati psihološki status zarobljenih, toj psihoterapiji mora prethoditi odluka da se prekine emocionalna veza sa otmičarem koja nastupa posle naglog buđenja ili jakog impulsa volje.

Dok ne prođemo kroz dubinsku, sveobuhvatnu i dugotrajnu psihoterapiju ostaćemo taoci našeg Remzija Boltona, radikalskog kopileta koje je ubivši oca uspelo da se domogne ne samo Dreadforta, već i Gvozdenog trona.

Autor je lekar toksikolog, član Glavnog odbora Demokratske stranke