Stomak SNS glasača

Moramo priznati da je Vučić majstor u nametanju tema i savršeni kontrolor političkog narativa.

Mesecima će se raspravljati da li pojedine ličnosti simbolizuju političku ili geopolitičku orijentaciju vlade, kome su predate u ruke ministarstva sile, koji ministri su preživeli reizbor, a kojih ćemo se sećati samo kroz vremeplove.

Način na koji se postaje ministar u Srbiji ne menja se već osam godina, ali ta životna lutrija za polusvet sve više liči na kombinaciju dečjih igara ćorave bake i muzičke stolice. Dva su filtera koje srećni dobitnik mora da prođe.

Ako je potencijalni kandidat prošao kroz radikalno-patrijotski slivnik i obreo se u prljavštini naprednjačkog sifona, kvalifikacioni test podrazumeva bespogovornu poslušnost, infantilno obožavanje Vođe i patološku mržnju prema njegovim protivnicima.

Opis posla budućih magaroidnih Martinovića sličan je japanskim kamikazama, jer sve što je neljudsko nije im strano, pa je i upotreba svih sredstava, od psihostimulativnih do finansijsko podsticajnih, opravdana zacrtanim ciljem.

To je posebna vrsta naprednih kopitara koja se pokazala jednako korisnom dok njišti u vezana za skupštinsku klupu ili dok se besno rita tokom debatne emisije.

Oni glume ulogu Šmajsera iz „Crnog bombardera“, koji čak i u ludačkoj košulji kidiše na zadatu metu, osim što Crnog danas menja još crnja trojka Đilas-Šolak-Boško.

Druga podvrsta aplikanata dolazi iz liberalnog kanalizacionog odvoda i njihova karakterna struktura je mnogo složenija.

Dok prva mora da prođe kombinovani dril prinudnog pripitomljavanja i grube dresure, kod eks-dosmanlijskih strvinara primenjuje se specijalno vaspitanje.

Taj maltretman nalik je eksperimentu iz „Paklene pomorandže“ gde se kvaziliberalni pokajnici vezuju za stolice (čitaj direktorske, poslaničke, ministarske fotelje) dok uz klasike Ace Lukasa i Amadeus benda drže širom otvorene oči pred državnim nasiljem nad političkim neistomišljenicima.

Tako rehabilitovani izlaze iz naprednjačkih regrutnih centara vidljivo promenjene fizičke i mentalne fizionomije.

Liče na Taleta iz „Bolje od bekstva“, samo što za njih beg više nije opcija.

Posle tih nizinskih priprema počinje surova selekcija.

Vatreno krštenje su najčešće objave na društvenim mrežama u kojima se iznosi prljavi veš ukraden iz korpe nekog od opozicionih lidera.

Sledi vraćanje kredita kojim se finansiraju njihovi fantomski Instituti, instant centri i pseudostrateški saveti – prečice kojom državni milioni završavaju u privatnim novčanicima.

Navike se zaista teško menjaju.

Može se promeniti država, može se promeniti stranka, mogu se promeniti i uverenja, ali navika da se živi o tuđem trošku neizlečivi je porok.

Da bi otplatili dug pristaju da se maskiraju u Statlera i Waldorfa koji sa balkonske visine (ta visina nije samo fizička, već „vrednosno-moralna“) gunđaju i obesmišljavaju svaki pokušaj opozicionog organizovanja.

Tako svemogući master of pupets sa Andrićevog venca postaje master of mupets.

Sledi stiplčez trka po režimskim medijima gde su na finiš čistini postavljeni vodeni jarci u liku glavnih i odgovornih urednika toaletoida.

Dugometražni politički Survivor, kao i svi rijaliti formati, završava se najvećim poniženjem.

Pošto su prethodno ogolili svoje živote, iako su navikli da pišu i misle na latinici, moraju da učestvuju u „Ćirilici“.

Tu se ne testiraju samo regruti, već i publika.

Stomak prosečnog naprednjačkog glasača dosta toga može da podnese.

Progutao je on i preletanje dosovske starlete pravo iz Tadićevog akvarijuma u Službeni glasnik, iako je prethodno na sva silikonska usta vrištala da SNS čine begunci od pravde i da demokrate sa tim licemerima nemaju ništa zajedničko.

Svario je on i Borisovog medijskog Rišeljea koga su nekada retko viđali sa devojkama, ali je danas redovan gost na jutrenju sa Sarapom i Deom.

I sada dok svojim biračima kroz nos provlače najnoviji plen, opozicionu javnost pokušavaju da navuku da potroši nedelje u jalovoj i besmislenoj raspravi i iščuđavanju kako je moguće da član nove vlade postane nekadašnja predsednica skupštine koju baš ti naprednjaci pamte samo po kaznama i prekidaču, po marširanju iz skupštinske sale sa maksimalnim novčanim kaznama, po aroganciji bez pokrića i hladnokrvnom sadizmu koji su dodatno usavršili u liku i delu Maje Gojković.

Kako dojučarašnje medijsko strašilo za lakovernu publiku i ilustrovani podsetnik na mračni period dosmanlijske diktature može da postane gospođa ministarka za (wait for it!) društveni dijalog, ljudska i manjinska prava?!

U zemlji monologa, u otetoj državi, u društvu u kome se ćuti jer se trpi uvodi se ministarstvo za društveni dijalog.

Pa i moron bi se zamislio nad ovim oksimoronom. Svima je jasno da u Srbiji ne postoji ni društvo, ni dijalog, o ljudima i pravima da ne trošim reči (Draža je rigorozan kada broji karaktere u tekstu.).

Neko bi mogao da se pozove na narod koji je na takozvanim izborima rekao šta misli o onima koji su sebe, ali ne i Srbiju, uveli u 21. vek. Zaboravili su na ovde često pominjanu političku kreaturu koja danas služi samo kao paradigma.

Svojevremeno je Slobodan Vuksanović imao ambiciju da postane predsednik DS-a, nešto kasnije i PDS-a, pa kada mu to nije pošlo za rukom, pokušao je da se oproba na izborima preko novoformirane političke organizacije.

U svom rodnom gradu dobio je skoro duplo manje glasova nego što je bilo potrebno za kandidaturu.

Ubrzo zatim kolektivno je učlanio svoj NDS u tada vladajući DSS koji ga je darivao članstvom u vladi na mestu ministra prosvete.

Svaka sličnost sa razvojnim putem buduće gospođe ministarke je slučajna i zlonamerna.

Autor je lekar, član Glavnog odbora Demokratske stranke