Zatekao sam se preksinoć na potpisivanju za jednu listu: početak – bio je to početak – vidim zamišljen pomalo svečano, uz kiflice i fantu, atmosfera neočekivano poletna, pobednička.
Nije naprednjački tabor, da li to treba da kažem? Treba. Ali, najčešća reč koju sam čuo u razgovoru sa ljudima bila je ipak reč strah.
Ugledni reditelj kaže mi da mu je više kolega reklo da će glasati za ovu listu (protiv Vučića), ali da nisu radi pojavljivati se na ovakvim mestima: strah ih je da će biti viđeni, i da mogu imati posledice. Jedan penzionisani general prenosi mi reči mladića – koji je valjda imao želju da se priključi drugovima u kompjuterskoj sekciji koja obrađuje podatke – da bi došao ali da ne sme jer da mu mama radi u opštini, i da bilo bi gadno za nju da se sazna gde joj je sin. Njena je plata jedina u porodici, naime. Znamo da i mnogi roditelji razmišljaju po istoj matrici straha. I ne samo oni. Falangistička priroda ovoga režima zastrašivanjem uzima ljudima ono što im je uz hleb najdragocenije: uzima im slobodu.
Sada je u pitanju sloboda političkog opredeljivanja, drugi put neka druga. Posle ubistva Olivera Ivanovića malo ih je sigurno koji nisu pomislili i na sopstvenu sudbinu. Kako da se osećaš bezbrižnim kad podozrevaš od toga da ti najveća pretnja dolazi upravo od onoga koji bi prvi trebao da te štiti? Rada Trajković predvodi hrabre ljude koji govore ono što misle, i oni su čuvari vatre. Ali, zar nije naopak taj poredak stvari: za nešto što je tako notorno – imati i izraziti svoje mišljenje – potrebna je hrabrost. Sloboda od straha ona je sloboda, dakle, kojoj beogradski izbori na prvom mestu treba da se odazovu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
