Strah i politika: Autorski tekst Zorana Stojiljkovića

Deceniju iza obeležili su strahovi od ratova, bolesti, bede, nezaposlenosti. Ili, recimo, od demografskog nestajanja naroda kome pripadamo i (nekontrolisane) ekspanzije migranata. Pandemijska kriza i rat u Ukrajini aktuelni su primeri kriza u kojima, u stanju straha jačaju biopolitički režimi kontrole i nadzirani kapitalizam, odnosno blokovske podele i imperijalni sukobi. Uzurpiraju se i stradaju pravo na život, slobodu kretanja i imovinska prava.

Politikama svakodnevnog života dominiraju rasprave o strahu od terora, od onih koji traže azil, strahu od antidruštvenog ponašanja, strahu za decu, od nezdrave hrane, niskog nivoa zdravstvenog osiguranja ili zagađenja. Linija koja je nekad razgraničavala stvarnost od naučne fantastike postala je zamagljena. „Kraj je blizu“ više nije poklič samo fanatika; umesto toga, širenje panike se doživljava kao čin zabrinutog i odgovornog građanina. Politika straha kao da nadilazi svaku temeljnu razliku u gledištima. I desnica i levica su u strahu.

KULTURA STRAHA: Reakcija na strah u javnim poslovima je povlačenje iz javne sfere, pod izgovorom da je sve uzaludno, promene iluzorne. Frank Furedi u svojoj knjizi Politika straha takvu poziciju naziva fatalizmom, tj. takvi ljudi karakterišu politiku kao besmislenu delatnost. Čak i kad se protestuje protiv postojećeg stanja pokazuje se više strah od budućnosti, nego svest o neophodnosti promena i nadilaženju postojećeg. „Antikapitalistički prosvednici ne utjelovljuju stari san o ljudskoj slobodi, nego strah od budućnosti“.

To je ona pozicija koja govori da politika nije sposobna da zamišlja alternative. Ako alternative ne postoje politika nema nikakvog smisla. U najboljem slučaju, ona je tek trivijalno bavljenje pitanjima na društvenoj margini. Taj strah od budućnosti interes i pažnju svodi isključivo na opipljivu sadašnjost.

Politika je internacionalizovala kulturu straha. U svojoj Psihologiji patnje Salmar Ahtar razmatra tri psihološka fenomena koji su vezani za trpljenje (prekomerne) patnje – strah, pohlepa i krivica, kao i tri koja vode nanošenju patnje – obmanjivanje, izdaja i osveta. Kad je o strahu reč, Ahtar tvrdi da su totalitarni i autoritarni režimi i maligno narcističke vođe, i one populističke, skloni stvaranju „kulture straha“ kod podanika jer je ona efikasno sredstvo očuvanja vlasti.

Obmanjivanje, od proizvođenja lažnih vesti do suptilnijeg kreiranja korisnih, spinovanih postistina, odnosno selektivne obrade podataka koji im onda idu u korist, funkcionalna je alatka za uterivanje straha. Dok poricanje podrazumeva samoobmanjivanje, laganje podrazumeva obmanjivanje drugih. Rezultat je potkopano poverenje i slabljenje afektivnih veza.

Zbog sinergetskog delovanja straha na dnu i pohlepe na vrhu socijalne piramide pomenimo i pohlepu. Kod gladi ili patnje pohlepe nema tačke zasićenja jer se unutrašnja praznina i osećaji dosade i usamljenosti ne mogu utoliti konzumacijom. Kapitalizam, agresivni marketing i kult tržišta u sprezi su sa pohlepom. Stradaju solidarnost, empatija i briga o zajednici.

Tokom istorije strah je bio korišten kao političko oruđe vladajućih klasa još od Makijavelijevog saveta vladarima su sigurniji bude li ih se narod plašio nego bude li ih voleo. Na drugoj strani, izazivanjem zajedničke reakcije zbog neke pretnje, strah omogućava i postizanje konsenzusa i jedinstva. Strah je očito pratilac kriza, dakle stanja neizvesnosti i osećaja ugroženosti. Vremena prelomnih situacija i odluka.

Specifičnost velikih društvenih kriza je u tome što njihov ishod nikad nije neutralan sa stanovišta preraspodele društvene moći. Zato se društvene krize, pa i strahovi koriste, čak proizvode, odnosno deo su strategija kriznih aktera.

Strah je inače normalno stanje sa najčešće racionalnom, stvarnom osnovom, ali se on da funkcionalizovati, strateški proizvoditi i dovoditi do stanja sluđenosti, paralize ili histerije i opsednutosti. Svrha kriznog proizvođenja dodatnog straha je promena stava ili povlačenje iz društvene arene, dakle stvaranje okvira u kome su moguće promene pozicija, uz paralelno održanje na vlasti.

CEZARIZAM I PODANICI: Dosejavanje straha ide uz medijsku kontrolu i manipulaciju u kojoj su nosioci drugačijih pozicija satanizovani i ućutkani, uz pomoć prethodno isfabrikovane javnosti.

Društvene krize nose mogućnost svoje dalje konfliktne iracionalizacije, recimo vođenjem hibridnih ratova, zato što u stanjima manipulacije strahovima prvo stradaju demokratija i argumentovani dijalog. Srbija je gotovo školski primer postojanja svojevrsne „kulture straha“ zato što je karakteriše razorna kombinacija siromaštva i „lošeg stanja zdravlja“ političke obaveštenosti, veština i znanja, odnosno deficit demokratskog dijaloga. Najteže su situacije akutnih kriza, poput ove izazvane ratom u Ukrajini, u kojima se u vremenskoj iznudici i stanju izukrštanih pritisaka, ucena, moraju donositi odluke koje u svim svojim varijantama imaju visoku cenu.

Milan Podunavac u svojim radovima detektuje razornu vezu politike straha i uspona „novog despotizma“ izraslog na autodestrukciji demokratije – na populizmu kao njegovoj aktuelnoj „autoimunoj bolesti“ (Kin). Strahu – prinudnoj utišanosti i muku, kao energetskom principu klasičnih despotija, na osnovu širokih uvida, on u slučaju novih despotija dodaje visokonaponsku, političku korupciju, odnosno razmenu sigurnosti za lojalnost, plutokratiju u specifičnom obličju političke patronaže i klijentelizma i propagandu (Ahtar bi rekao obmanjivanje).

Politički poredak uspostavljen u Srbiji Podunavac određuje kao cezarizam. To je tip vladavine uzurpatora koji proizvodi plebiscitarnu podršku zasnovanu na stalnoj i permanentnoj mobilizaciji svog naroda. Cezarizam istovremeno razara javno polje i sferu političke javnosti – on je temeljno antipod građanstva. Pri tome, cezarizam je režim povezan sa padom društva i korumpiranjem i degradacijom građana, njihovim svođenjem na status podanika.

POLITIKA STRAHA: Danas politika straha jača ideje da nema alternative. Vladajuće klase ne moraju veštački da proizvode strah. Zahvaljujući iscrpljenosti politike, taj osećaj je već duboko usađen. Kumulativni učinak politike straha je povećanje svesti društva o sopstvenoj ranjivosti. Što se u većoj meri osećamo bespomoćnima, to će nam biti teže odupreti se sirenskom zovu straha.

No, Furedi optimistički zaključuje: „Na sreću, ljudsko društvo nikad neće u celosti prihvatiti fatalističku dogmu koja glasi da nema alternative, niti će svoj ideal utemeljiti na paradigmi ranjivosti“.

Prekinuti s kulturom fatalizma znači da se umesto veličanja pasivnosti i ranjivosti pokuša humanizovati postojanje. Umesto da se igra uloga publike koja je prisiljena da gleda još jednu predstavu politike straha, može se pokušati sa promenom uslova koji su doveli do njezinog nastanka. To je ujedno i način oslobađanja od prekomernih i porobljavajućih strahova.

Autor je politički sociolog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.