Strah od liberalizma

S pravom je Dimitrije Boarov u tekstu „Čašće i bezčašće“ (Danas, 10. januar 2017) izrazio čuđenje što Pakoviću smeta što je Latinka Perović od „socijalističkog liberalizma“ evoluirala ka „građanskom (kapitalističkom) liberalizmu“. Kad Paković, u krajnjem pristalica utopijskog socijalizma, ističe da je ideju socijalizma ali i ideju komunizma Latinka smenila idejom kapitalizma, i da su srpska neoliberalna gospoda, sa njom kao promoterkom neoliberalnog kapitalizma, zajedno sa Mijatom Lakićevićem i Mitom Boarovom, stala na stranu varvarstva, ne mogu drukčije shvatiti nego kao pokušaj diskreditacije ove značajne istorijske ličnosti Srbije. Nije u redu ovako govoriti o njoj a ne podsetiti, bar mlađe čitaoce, da je zbog namere da uvedu već uveliko sazrele potrebe za demokratskim reformama učmalog autokratskog i birokratskog režima u Jugoslaviji, pod pritiskom Draže Markovića i Petra Stambolića, Tito 1972. godine smenio Marka Nikezića i Latinku Perović, predsednika i sekretara CK SKS.

Nikezićev i Latinkin napor da pre četiri decenije u Srbiji uvedu „liberalni socijalizam“ pao je u vodu. Pobedio je konzervatizam, koji je zakočio Srbiju i ostavio dalekosežne štetne posledice. Kad je u pitanju Latinka Perović, istorija se ponavlja. Ona baš nema sreće. Sad kad se otvoreno zalaže za „građanski liberalizam“ (lična sloboda, demokratski oblici vlasti i reforma političkih i društvenih ustanova) a ne za neoliberalizam (tendencija sistema da posle privatizacije resurse koristi privilegovana manjina bogatih), kako joj neopravdano prišiva Paković, njene ideje opet nemaju prođu kod širokih narodnih masa. Kao što je nekada brana napretku Srbije bio konzervatizam, sada je to nacionalizam. Vraćaju se devedesete. Da se istorija u Srbiji brzo ponavlja, svedočim ličnim primerom. Uhvatio sam sebe da sam počeo da gasim televizor pred Dnevnik RTS u pola osam, kao što sam činio i u vreme Miloševićevog režima. Izgleda da je znameniti pisac Mirko Kovač uzaludno u svom dnevniku 1992. godine citirao reči Adorna da je samo „kulturni nacionalizam univerzalan“, jer nije na štetu drugih, dok je državni nacionalizam idealan za grebanje po ranama i opijanje rulje. Da u našoj zemlji ima državnog nacionalizma u izobilju, svakim danom sve je vidljivije. Unošenje badnjaka u kancelariju čelnika naše sekularne države dovoljno to potvrđuje.

„Profit je sveta reč, sveti gral kapitalizma, kojem se danas klanja nekadašnja marksistička istoričarka Latinka Perović“, ističe Paković. Smatram da je upravo zato što profit i u socijalizmu nije bio sveti gral, ovaj društveni poredak propao. Nije iskoristio istorijsku šansu za opstanak koju je imao. Marks je u Kapitalu naglasio da se profit stiče, pored ostalog, povećanjem produktivnosti rada (po definiciji – veća proizvodnja sa istim brojem radnika): boljom organizacijom posla, primenom nauke u proizvodnji i uvođenjem savremenih mašina u proces rada. Kapitalizam je prigrabio i primenio ovo Marksovo učenje a, pamtimo to, ondašnja socijalistička Jugoslavija je donošenjem Zakona o obaveznom prijemu pripravnika drastično oborila produktivnost rada u fabrikama i umanjila profit privrede!

Zato što su u fokusu interesovanja Latinke Perović građani, sa svim njihovim demokratskim pravima i slobodama, a ne lica određene nacionalnosti, njeno učenje, bar zasad, ne nailazi na pravi odjek u javnosti. Strah od liberalizma vlada Srbijom – dobro je zaključio Dimitrije Boarov. Često sam se pitao zašto Latinke nema više u našim medijima. Sada mi je jasno. To je i odgovor na pitanje – zašto se tako agresivno nipodaštava LDP Čedomira Jovanovića, partija koja se najotvorenije i najupornije zalaže za modernu ideju „građanskog liberalizma“.

U mnogo slučajeva u svojim kolumnama Zlatko Paković je dobro uočio značajne pojave „iza zavese“ naše društvene stvarnosti. Međutim, kad je naveo da je privatna svojina osnov lične neslobode i što je zamerio Latinki Perović što je od protivnice kapitalizma postala goruća borkinja za kapitalizam bez uzmaka, ovoga puta nije pogodio metu. Da se ne bih upuštao u traganje za odgovorom zašto „jedni za neslobodu i sveopštu nakaradu krive socijalizam i društvenu imovinu a drugi za slično zlo i naopako krive kapitalizam i privatnu svojinu“ (Aleksej Kišjuhas „Korenje sveg zla“, Danas 14-15. januar 2016), za ovu priliku navešću deo teksta Bo Lidegard pod naslovom „Američki san“ (Danas, 8. avgust 2016):

„Sedam država u svetu u kojima je stopa zaposlenosti u svetu najviša, imaju „ekonomiju blagostanja“, od čega su četiri nordijske: Island, Švedska, Norveška i Danska, a preostale tri su Švajcarska, Novi Zeland i Nemačka. Ove „države blagostanja“ obezbeđuju besplatno obrazovanje i obuku za sve uzraste, tako da radnici mogu da se uzdižu na lestvici tržišta rada, dok se nezaposlenima daje socijalna pomoć, pa privremeni gubitak posla ne postaje „lična katastrofa“. Najzad, veoma su razvijeni sistemi brige o deci, starima i „ranjivim“ pripadnicima društva, tako da zaposleni ne moraju da biraju između posla i staranja o bližnjima“. Dakle, nisu sve kapitalističke zemlje ugnjetačke i eksploatatorske a privatna svojina nije uvek izvor lične neslobode.

Autor je politikolog iz Nove Varoši