Strah od promena u autoritarnom sistemu

Gotovo uvek je bilo mnogo nepravilnosti i nepravde.

LJudi nisu birali sredstva da se domognu vlasti jer je u Srbiji bavljenje politikom bio i ostao veoma unosan posao.

Mnogo benefita malo odgovornosti.

Ipak, izbori koji će se održati ove godine u aprilu imaju drugačiji diskurs.

Radi se o opstanku sadašnjih a i budućih generacija.

Vrhuška mafijaškog klana, koji se predstavlja kao politička stranka i njihov vođa imaju jedan cilj – da ostanu na pozicijama koje su zauzeli.

Oni ne misle da su funkcije dobili privremeno, već smatraju da im one pripadaju kao i sve što su zauzeli i prisvojili.

Pošto su razorili i prekomponovali državne sisteme i podredili ih sebi i svojim potrebama, izbore ne smatraju proverom volje građana, već proverom sopstvene sposobnosti da dokažu da nešto što nisu izbori liči na izbore.

Ne smeju da pomisle da može da se dogodi da četvrtog aprila saznaju da neće biti ministri, direktori javnih preduzeća, načelnici ili bilo šta drugo.

Za njih je gubitak funkcije ravan gubitku života.

Oni ne mogu jednostavno da odstupe i bave se nečim drugim, jer se mnogi decenijama nisu bavili ničim do uživanjem u neograničenoj moći i povlasticama o kojima nisu mogli ni da sanjaju dok su tražili svoje „mesto pod suncem“.

Zbog toga su pokrenuli sve ljudske i materijalne resurse koje poseduju.

Na njihovoj strani su hiljade zaposlenih u državnim institucijama i njihove porodice.

Objektivno računaju na sve hipnotisane i zastrašene koji su odavno izgubili kontakt sa stvarnošću.

Lako su pronašli one koji su spremni da prodaju profesionalnu i ljudsku čast.

Ratni sukob u Ukrajini i neizvesnost, uz ružna sećanja iz ne tako davne prošlosti, takođe im ide naruku.

Pred osećanjem egzistencijalne ugroženosti raste iracionalnost i zamagljuje anticipaciju budućih događaja.

U takvim situacijama ljudima rukovode nagonski principi.

Strah od gladi, patnje i nemaštine u prvi plan mentalnih aktivnosti postavlja potrebu da se preživi.

Razmišljanja o promenama i izborima povlače se van domena aktuelne percepcije.

Kad nastupi velika kriza u ljudskim sistemima, kod većine stanovnika sa autoritarnom svešću se budi potreba za zaštitom i raste strah od promena.

Kod građana Srbije sa dominantnom infantilnom strukturom ličnosti i životnim motom „ćuti, može da bude gore“ ne postoji potreba za promenama.

Sigurnost traže u autoritetu vođe, veruju u njegovu nadnaravnu moć da ih zaštiti i dive se razornoj snazi oružja koje poseduje Putin.

Znaju da se i njihov vođa priklanja takvoj sili, zbog čega osećaju još veću bliskost sa njim.

U njihovoj simplifikovanoj mentalnoj matrici doživljavaju agresora na Ukrajinu kao borca protiv mrskog Zapada i NATO alijanse, koji su personifikacija zlih sila. Iracionalni diskurs ih svrstava na stranu dobra, oličenog u predsednicima Rusije i Srbije.

Dok se u njihovoj, iz realnosti izmeštenoj svesti, vodi mitska borba između sila svetla i mraka oni ne reaguju na zbivanja iz svog okruženja. Glasaće vođeni sadržajem svoje imaginarne stvarnosti.

Građani čija je stvarnost ispunjena svim patološkim sadržajima i teškim zlodelima koje su činili ili od njih okretali glavu oni koji su zagospodarili Srbijom, strepe od rezultata i mogućih posledica predstojećih izbora.

Oni će glasati protiv uzurpatora države, svesni da je njihov glas jedino oružje kojim raspolažu. Mnoge muči slutnja da to neće biti dovoljno da se vrtlog propasti zaustavi.

Čitava društvena zajednica Srbije je u fazi visokog emotivnog naboja. Ukrajinski rat ga kondenzuje i čini da postane još više zapaljiv. Odbrojavanje je počelo.

Autorka je neuropsihijatarka