Stranac u vozu iz Palanke

Pantalone smešne, šarene, okraćale. Košulja šarena. Nosi neki idiotski šešir i foto aparat oko vrata. Na jednoj strani sede dve žene i dva muškarca. Ispružili noge na sedišta preko puta.

STRANAC: (Govori sa jakim engleskim naglaskom) Dobar dan…

(Ostali putnici u kupeu gledaju ga belo)

Da li ja može sesti?

PUTNIK I: Sedi bre. Si ćorav? Vidiš da ima slobodno mesto.

Nevoljno sklanjaju malo noge da ovaj može da sedne.

STRANAC: Možda neko otišo u toilet, pa se vrati?

PUTNIK II: Nije niko otišo u klozet. Mi tamo idemo samo kad voz stoji u stanicu, jer je tad zabranjeto! Haaaaaaa!

(Svi se smeju idiotski. Stranac seda. Gledaju ga sumnjivo.)

STRANAC: Vi… Svi zajedno?

PUTNIK I: Jeste. Vraćamo se iz Palanku. Bio sastanak naše partije SNS. Govorio naš otac i majka i brat, naš precednik Vučić… Izabrali nas četvoro, da prestavljamo ovaj dobri i napaćeni narod, iz naše selo… Mož neko da dogura i do Skupštinu? A što ti tako čudno govoriš? Je si šlogiran?

STRANAC: Noooou, ja sam stranac.

(I ne završava rečenicu, kad Putnik I vadi kasapski nož iz pantalona i krene ka njemu.)

PUTNIK I: Jaoooo, stranac! Pa tebe čekam godinama. Sad ću te prikoljem.

(Ostali ga drže.)

STRANAC: Zašto oće mene kolje? Kolje kokoška, prase…

PUTNICA I: Ne boj se bre. To je Ludi Milanče. Ne voli nikog, a ove strance mrzi ko prvog komšiju. Još ako su Amerikanci, naćisto poludi.

PUTNICA II: Jel, bre, a odakle si ti?

STRANAC: Ja sam iz… Amerika.

(Ludi Milanče s ogromnim kasapskim nožem skače na stranca.)

MILANČE: Jaoooo, sad ću te koljem, na živo.

STRANAC: Ali, ja sam Srbin.

PUTNIK II: Kako bre Srbin? Vidi na šta ličiš. Srbi se ne karade tako.

STRANAC: Ja došo, da vidi, odakle moji preci. Odakle sam i ja.

MILANČE: Ja ću ti kažem odakle si. Ti si iz lepe piz…

(Putnica I stavlja mu ruku na usta.)

PUTNICA I: Ne psuj bre, Milanče, toliko. Će pomisli čovek da se ovde kod nas, da ga jebeš, samo psuje.

PUTNIK II: Šta će ti taj aparat za slikanje?

STRANAC: Aaaa, ja slika Srbija. Slika njene lepote, šume, reke, planine…

PUTNIK II: Sve to slikaš, pa pošalješ onima u NATO. Kad nas opet bombarduju da znaju tačno gde šta ima.

(Vadi veliku sekiru ispod sedišta i krene na stranca.)

STRANAC: Nou, NATO. Ja isto mrzi NATO. Ja pravi demonstracija u Pitcburg kad oni bacali bombe na vas.

(Putnik II primeti da strancu nešto viri iz džepa. Vadi mu diktafon.)

PUTNIK II: Šta je ovo, jebem li ti nanu naninu?

STRANAC: To moj diktafon. Da snimim trube u Guču i naše stare narodne pesme, i ptice kako cvrkuću.

(Putnica I vadi ispod suknje ogromnu staru kuburu. Otkoči je. Gurne mu u usta.)

PUTNICA I: Sad će da ćuješ trubu u Guču kad ti prosviram tu tvoju glavuđu.

(Putnica II primeti mu malu slušalicu u uvu. Skače na njega i izvlači je.)

PUTNICA II: A ovo? Šta ti je ovo?

STRANAC: Moj aparat, za… Da čujem dobro. Malo sam, nagluv.

(Putnik I uzima slušni aparat u ruke.)

PUTNIK I: Aaaaa, s ovim održavaš vezu, s oni tvoji u NATO?

STRANAC: Noouu, noouu, to aparat za sluh.

MILANČE: Sad ću ti odsečem uši pa neće ti treba to govno više. (Viče u slušalicu.) Aloooo, alooo! NATO… NATO! (Na vratima se pojavljuje žena.)

ŽENA: Eve me. Koj me zvao?

PUTNICA II: Koj te bre zvao. Niko.

ŽENA: Neko je odavde zvao Natu, a ja sam Nata.

PUTNIK I: Niko tebe nije zvao. Zovemo NATO. One što nas bombardovali. (Žena odlazi.) Aloooo, alooooooo! NATO… NATO! Jel me čuješ?

(Nata se opet pojavljuje na vratima.)

NATA: Eve, opet me neko zove.

MILANČE: Idi bre, ženo, u pizdu materinu. Vidiš da uspostavljamo vezu sa zlikovci!

(Putnica II vadi iz torbe buzdovan i udara Natu u glavu, koja pada u nesvest.)

PUTNICA II: A ti, kurvo, kako se zoveš?

STRANAC: Ja se zovem, moje ime… Džordž! Od Đorđe. Naša slava. Sveti Đorđe. Ima koljač.

MILANČE: Ima koljač. To sam ja. I sad ću te zakoljem.

STRANAC: Oće kaže, kolač… Kolač. Ima žito. Ima sveća.

PUTNICA II: Još malo pa će ti palimo i sveću. Jel bre, da nisi ti Šiptar?

STRANAC: Nisam. Ja sam Džordž. Mislim Đorđe.

MILANČE: Jel voliš tulumbe?

STRANAC: Oooo, obožava tulumbe. Ima kod nas jedan Zejćiri u Pitcburg…

(Urla.)

PUTNIK I: E, sad je dostaaaaaa! Sad će da umreš!

Krenu svi na njega s oružjem da ga ubiju. On skoči na sedište i vikne.

(Sada govori normalno, bez engleskog naglaska.)

STRANAC: Neeeee, braćo, ne ubijajte svog brata Srbina!

(Svi zastanu iznenađeni. On nastavlja.) Ja nisam Džordž i nisam iz Amerike.

PUTNIK I: Pa koj si bre onda moj?

STRANAC: Ja sam novinar. Evo, moja novinarska legitimacija.

(Pruža je Milančetu.)

PUTNICA I: Čitaj šta piše?

MILANČE: Čitam samo ćirilicu. Povraćam kad vidim latinicu.

PUTNICA I: Čitaj ti.

PUTNIK II: Zaboravio sam naočare u biblioteku. (Putnica I na vratima kupea. Viče.) Jel ima neko pismen u ovaj voz? (Tišina. Iz kupea pored prilazi mladić.)

MLADIĆ: Ja sam pismen. Šta treba?

PUTNICA I: Pročitaj molim te šta piše ovde?

(Mladić uzima novinarsku legitimaciju u ruke. Čita.)

MLADIĆ: Piše… Dragoljub Petrović, novinar.

(Svi stoje jedan pored drugog s oružjem i gledaju ga krvnički.)

PUTNICA I: Pa, što nas bre zajebavaš da si stranac?

PUTNIK I: Šetaš nam kožicu tri sata.

DRAGOLJUB: Pišem seriju članaka o tome da li u Srbiji postoji ksenofobija?

PUTNIK II: Koj bre?

DRAGOLJUB: Ksenofobija. To je velika i nepotrebna mržnja prema strancima i svemu što dolazi iz inostranstva. Mislio sam da ću ako se predstavim kao stranac, doznati pravu istinu.

(Svi mu se uneli u lice.)

MLADIĆ: E, čekajte. Na drugoj strani piše da je ovaj, Dragoljub Petrović, novinar i glavni i odgovorni urednik dnevnih novina „DANAS“… To je bre onaj Draža… Izdajnik i strani plaćenik koji štampa tekstove protiv našeg mnogo voljenog vođe Vučića.

MILANČE: Jaaaooooo! Stani! Ne mrdaj! Donesite mi kolac iz moju šupu. Na taj kolac su Turci nabili mog čukundedu Haralampija, a ja ću danas ovog da nataknem.

(U tom voz naglo trgne. Svi popadaju na Dražu, pa se vrate na svoja mesta. I tako nekoliko puta. Svi i dalje imaju oružje, sem Milančetovog ogromnog kasapskog noža koji viri Draži iz grudi. Ostali brzo sklanjaju oružje.)

MILANČE: Ja gu ubi?! Kuku mene. Šta ću sad? Robija mi ne gine.

MLADIĆ: Ne brinite ništa. Ovi naši advokati i sudije u Palanku, svi su kod nas u SNS. Za pare ima da naprave da se ovaj samoubio u samoodbrani.

(Svi ga tapšu po ramenu i glavi i ljube.)

PUTNICA I: Nema bre ništa bez ovi mladi i pismeni. Na njima svet ostaje. A i pravda mora da izađe na videlo i da pobedi!

(Voz staje. Svi u panici napuštaju kupe uz povike – Mrdaj bre s vrata, ću dizađem. Kud si navro, volino jedna! Svitlam ti ga. Žvajznem ti ga majke…)

(Kupe prazan. Draža skida kaput sa sebe. Polako otvara oči. Vadi nož iz grudi. Skida košulju. Ima pancir na sebi. Drži nož u ruci. Smeška se.)

DRAGOLJUB: Pametan je onaj moj stariji kolega kad mi reče – Ponesi ti, Dražo, blago meni, taj pancir i stavi ga ispod košulje. Srbija je ovo bre…

Među bunama, među šljivama, među ljudima, među pesmama u grudima…

(Uhvati se za grudi.)

Jaoooo, Milanče… Jebem li ti nanče!

Autor je dramski umetnik