Stranački „narodni“ poslanici

Mandate poslanicima daju stranke srazmerno dobijenim glasovima. Na izbor kandidata za poslanike ne utiču glasači, određuje ih stranka.

Takvo stranačko biranje i glasanje samo za stranke je indirektno glasanje za već odabrane, što nije u skladu sa odredbom člana 58 Ustava, po kojoj svaki punoletan poslovno sposoban državljanin ima pravo da bira i da bude biran. Naši izbori ne omogućavaju građaninu da bira građana za poslanika, niti je građaninu očuvano pravo da bude među onima koji imaju šansu da budu poslanici,.

Građanin, niti neposredno bira kandidate, niti poslanike.

On ne može neposredno biti izabran, iako je u članu 100 Ustava propisano, da Narodnu skupštinu čini 250 narodnih poslanika, koji se biraju na neposrednim izborima, tajnim glasanjem, u skladu sa zakonom. Zakon je prekršio ustavnu neposrednost, da građani biraju i budu izabrani i obratno, propisao neustavno posredno biranje od strane glasača samo stranačkih lista, koje sadrže lica odabrana da mogu da budu birana. Izabrane mogu da budu samo stranke, a one određuju „narodne“ poslanike.

Tako veliki broj punoletnih i poslovno sposobnih građana, da bi očuvao pravo da može biti biran, mora prići nekoj stranci. To postaje najvažniji deo izbora i ogromni resursi se troše na taj deo „izbora“.

A to smanjuje motivisanost građana da „glasaju“, pa na izbore izlazi samo oko polovine birača. Zakon je mimo ustavnog prava građana da neposredno biraju i budu birani, dao političkim strankama da odaberu moguće pobednike u „glasanju“ i tako je učvršćena partokratija, a urušena demokratija. Umesto „narodnih poslanika“ imamo „stranačke poslanike“ i poslušnike umesto odgovornih. A stranke članovima uzvraćaju pogodnostima, što ih štetno motiviše.

U tako „izabranoj“ Narodnoj skupštini i svim „izabranim“ lokalnim skupštinama, umesto lično odgovornih narodnih poslanika, imamo do narednih izbora potpuni prekid kontakta vlasti čak i sa „5 miliona građana“. Vlada samo vođa stranke preko svojih poslanika i izostaje lična odgovornosti takvog „poslanika“ građana.

Borba za vlast je iznad opšteg interesa. Sa preletačima se trguje, a o stranačkim obećanjima i programima se lako zaboravlja.

Uzalud u Ustavu piše da politička organizacija ili grupa ne sme prisvojiti suverenost od građanina, niti uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana.

Indirektnim glasanjem je urušena glasačka suverenost građana, a stranke na vlasti uspostavljaju vlast nad medijima i ustavnim institucijama. Svaka kritika vlasti se osporava bezočno i oštro: „dok vi ne pobedite mi ćemo raditi kako hoćemo“. Rezultat je stalno opadanje poverenja građana i u stranke i u sistem, koji se tako održava.

Umesto narodnih poslanika, mi imamo partijske poslanike, bez ikakve odgovornosti građanima. Iz velikog broja opština, u Skupštini nema nijednog poslanika.

„Preletači“ poništavaju i ostatke „izbora“. Stranke na vlasti i opozicija ratuju, a društvo se polarizuje i urušava. Stranke na vlasti svu energiju troše na eliminisanje, ne samo opozicionih stranaka, nego i ikakvog drugog mišljenja. Sa rušenjem odgovornosti sve je manje transparentnosti i sve više korupcije. Prolazi tako sve više pogrešnih odluka vlasti, ruše se institucije i propisani postupci i širi jaz i nepoverenje i građana u državu. Stagniramo I srljamo u sukobe.

Izbori ipak ostaju poslednja šansa ikakvoj demokratiji, a i oni nam se tope. Moramo se vratiti na ustavne direktne neposredne izbore svih narodnih poslanika po imenu i prezimenu. Imamo ljudski potencijal za bolju budućnost, ali i praksu koja ga traći.

Moramo obnoviti poverenje građana u vlast i vlast popraviti, kako bi se poštovala prava građana i povratila nada. Umesto lošeg vladanja narodom, samo zadovoljni i motivisani građeni mogu stvarati uspešnu državu.

Autor je konsultant i redovni član Naučnog društva ekonomista Srbije