Stranci u javnim preduzećima su kao prepričavanje lektire

To je potkrepio ličnim utiskom kako je naša važeća energetska strategija preglomazna i da se u njoj na preko dve stotine strana nešto filozofira, dok s druge strane stručni tim iz norveške konsultantske kuće Ristad enerdži svoje viđenje problema srpske energetike daje na svega nekoliko strana sa sve preporukama šta se mora uraditi.

Lično, meni je takvo objašnjenje delovalo kao kada neodgovorni učenik neće da pročita neku obimnu lektiru (npr. Zločin i kazna) već kupi na netu neku prepričanu verziju ili pogleda film uz obrazloženje da je to mnogo bolje jer štedi vreme, umesto da se muči sa tamo nekim Dostojevskim koji se raspisao na hiljadu strana.

Nakon mesec dana od te Vučićeve izjave prvi timovi stranaca su počeli da dolaze u proizvodne pogone EPS-a pa je tako 9. januara izvršena vizita termoelektrane u Kostolcu i tamošnjeg ugljenokopa Drmno.

Sve se radi u velikoj brzini i bez ozbiljne pripreme, što treba da bude signal za opasnost i znak za mobilizaciju svih onih koji znaju šta znači vođenje energetske politike neke države.

Posebno zabrinjavaju iskustva nekih ranijih ne baš slavnih epizoda u kojima je aktuelna vlast na čelu sa Aleksandrom Vučićem pokušavala da rešenje unutrašnjih problema reši dovođenjem stručnjaka iz inostranstva.

U tom pogledu je najslikovitije iskustvo sa Železarom u Smederevu za koju je Vučićev plan bio da se dovede strani menadžment na period od pet godina (sa mogućnošću produženja na deset), a sa zadatkom da se od kompanije koja je bila u državnom vlasništvu (nakon što je kompanija Ju-Es stil napustila poslovanje u Srbiji) napravi profitabilnu kompaniju.

Izbor je pao na holandsku kompaniju „HPK inženjering“, sa kojom je Vlada Srbije potpisala ugovor na tri godine pa je Železara krajem marta 2015. dobila novi rukovodeći tim predvođen Petrom Kamarašom i Džonom Gudišom, koji je inače samo presvukao dres imajući u vidu da je bio direktor i u Ju-Es stilu Srbija.

Na svečanosti povodom potpisivanja ugovora koja je upriličena uz prisustvo svih radnika u proizvodnim pogonima tadašnji premijer Aleksandar Vučić je izjavio: „Sada ste u sigurnim rukama. Molim vas da budete vredni, posvećeni i da osvetlate obraz celoj Srbiji, jer ovo nije važan dan samo za Smederevo, već za celu Srbiju.“

Uz ovakav gotovo ratnički poklič Železara je krenula punom snagom u reforme i brže, jače i bolje u budućnost u koju su poverovali. Međutim, 25. juna naredne godine hitno se raskida ugovor sa „HPK inženjering“ sa obrazloženjem da privatni partner nije ispunio svoje obaveze, a u javnost tada dospevaju informacije da je u toj godini koliko smo imali strane stručnjake na čelu Železare napravljen manjak od preko 140 miliona evra.

Na kraju je još arbitražni sud u Londonu presudio i to da Vlada Republike Srbije treba da plati holandskoj firmi 12,6 miliona dolara na ime nezakonito raskinutog ugovora.

Konačni status strateške kompanije kakva je Železara u Smederevu rešen je kroz „čelično prijateljstvo sa Kinom“ i to tako što je država na sebe preuzela sve dugove (i tih 140 miliona koje su napravili „stručnjaci“ i sve arbitražne kazne) i potom proizvodne pogone predala kompaniji Hestil.

Dakle, imamo ovo veoma bolno iskustvo koje opominje i nije teško zamisliti mogućnost da se sličan scenario ponovi i sa stranim menadžmentom koji bi bio angažovan da vodi naše energetske kompanije kao i čitavu energetsku politiku zemlje. Da sam maliciozan (što priznajem da jesam) još bih mogao da kažem kako je to upravo i cilj.

Čitavoj priči sa angažovanjem stručnjaka iz inostranstva treba dodati i onu prilično bizarnu epizodu u kojoj je izvesni Kristijan Stenberg iz Norveške bio angažovan kao komercijalni i finansijski direktor u javnom komunalnom preduzeću „Ada Ciganlija“.

Sve bi bilo u redu da nakon pet meseci nije utvrđeno kako Kristijan nije ni stručnjak ni Norvežanin, već izvesni Jasmin Buhić iz Mrkonjić Grada. Da stvar bude još bizarnija „lažni Norvežanin“ je pre JP „Ada Ciganlija“ bio predsednik nadzornog odbora JKP „Beograd put“, kao i u menadžmentu Sava centra, a pre toga u Gradskoj upravi za cene.

Celoj priči treba dodati i to da nikome od ove četri institucije nije bilo čudno to što je Kristijan Stenberg završio Fakultet za ekonomiju i finansije Univerziteta „Singidunum“ u Beogradu.

Da zaključim. Nije sporno imati konsultantske usluge od stranih renomiranih kompanija. Njihovo iskustvo i globalni pregled energetskog tržišta je svakako dragocen.

Ali isto tako se ne sme smetnuti s uma da je čitav svet trenutno u prestrojavanju i da geopolitički interesi velikih sila nadilaze sve druge interese, uključivši ekonomske (makar one kratkoročne). Shodno tome treba se držati one misli da svakoga treba saslušati, ali sebe na kraju poslušati.

Srbija ima značajan broj stručnjaka sposobnih da na pravi način vode energetsku politiku zemlje, samo im treba dati da to rade. Zato pozivam Vučića da smanji fascinaciju strancima i posluša recimo šta priča akademik Slobodan Vukosavić.

Ovaj ugledni profesor beogradskog ETF-a potpuno besplatno predlaže modele za dalji razvoj srpske energetike i ne poslušati savete ljudi njegovog profila kosilo bi se za zdravom logikom. A tamo gde prestaje zdrava logika počinje zona nečijeg ličnog interesa, što je plašim se osnovni problem sa kojim se mi kao društvo suočavamo. Otuda i ne treba da čudi što je sve oko nas besmisleno i pogrešno.

Autor je inženjer, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta 

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.