Strani univerziteti u Srbiji su konstruktivan potez

Navedena inicijativa vlasti je nesporno pozitivna za studente, za građane i za obrazovanje, a argumenti koji se, bar do sada, iznose protiv nje deo su starog i dobro poznatog protekcionističkog instrumentarijuma srpskih visokoškolskih institucija kojim se one brane od ozbiljnog testiranja sopstvenog kvaliteta, rentabilnosti, kadrovskog nivoa i stvarnog nastavnog kvaliteta. U tom smislu, ne samo da se ne slažem sa kolegom Baucalom, nego smatram da, kao što se vlast (svaka vlast) može kritikovati za različite stvari, ta kritika ima smisla samo onda ako smo intelektualno pošteni i spremni da pohvalimo i podržimo stvari koje jesu u društvenom interesu i u skladu sa moralnim načelom da država treba da bude prijatelj građana i da brine o njima. U suprotnom, ako nema spremnosti na pohvalu, kritika postaje puko kritizerstvo.

Kolega Baucal navodi nekoliko argumenata, koji se mogu svesti na sledeće:

1. Otvaranje stranih univerziteta bez lokalne akreditacije kod nacionalnog akreditacionog tela dovodi u pitanje kvalitet visokog obrazovanja;

2. Taj kvalitet se ne može garantovati na osnovu same reputacije univerziteta, jer ne postoji garancija da će isti nastavnici koji predaju na matičnim fakultetima predavati i na podružnicama u Srbiji;

3. Finansiranje studija iz budžeta na stranim univerzitetima dovodi u neravnopravan položaj domaće fakultete;

4. Kritički odnos prema domaćim univerzitetima je neopravdan jer su oni, u celini, bolji, posmatrano međunarodno, od svega drugog što čini vlast.

Svi ovi argumenti koje kolega Baucal navodi su, po mom uverenju, neodrživi. Pokušaću da obrazložim.

1. Potpuno je jasno da otvaranje stranih fakulteta otvara prostor konkurencije koji ne prija srpskim univerzitetima, koji su već poznati po tome da postavljaju različite brane, ne samo stranim fakultetima i obrazovnim programima, ako nisu „srasli“ sa lokalnim programima, nego i našim ljudima koji dolaze iz inostranstva sa stranim kvalifikacijama. Srpski univerziteti nemaju problem sa tim da, bez posebne akreditacije, sprovode zajedničke programe sa stranim univerzitetima, dičeći se reputacijom tih univerziteta, ali imaju problem da isti ti univerziteti nude svoje programe bez cenzorske palice nacionalnih akreditacionih organa. Pošto je predlogom zakona, kako kolega Baucal sam kaže, predviđeno da se diplome stečene na podružnicama stranih fakulteta otvorenih u Srbiji tretiraju kao strane diplome, nema nikakve logičke osnove da se od tih fakulteta traži srpska akreditacija. Ovim zakonom se postiže upravo ono što i treba da se postigne, a to je da se internacionalizuje začaureno srpsko visoko obrazovanje koje veoma zaostaje za ozbiljnim međunarodnim obrazovanjem. Nacionalni akreditacioni organi se sastoje od ljudi koji rade na domaćim univerzitetima. Oni su deo visokog obrazovanja u Srbiji i samim tim ne mogu, logički posmatrano, bez obzira na njihove namere, biti faktor promene tog obrazovanja njegovom internacionalizacijom; oni su izraz kulture i standarda domaćih univerziteta, a ne međunarodne akademske javnosti, koja je, u mnogim aspektima, sasvim nesaglasna sa duhom srpskih univerziteta.

2. Univerziteti koji uživaju određenu reputaciju angažuju nastavnike koji će tu reputaciju održati. To je slučaj na Harvardu u Masačusetsu, i to bi bilo slučaj na Harvardu u Beogradu, iako na dva kampusa ne bi, očigledno, radili isti ljudi. Postoji antička poslovica koja glasi „Reputacija je sve“. Argument da to što isti ljudi ne bi predavali na jednom i na drugom Harvardu potpuno promašuje suštinu reputacije Harvarda, kao i suštinu akademske reputacije uopšte.

3. Finansiranje studenata iz budžeta da studiraju na stranim univerzitetima je prosvećen i istovremeno prosvetiteljski potez. Nekada su studenti iz Srbije studirali u Pešti, Beču i Londonu, a te studije, u vreme Kraljevine, plaćala je država za svoje najbolje studente. Danas, u stanju rasula pojedinih oblasti studija na domaćim univerzitetima, postoje dve alternative: ili da se pojedini fakulteti, na kojima je posebno loš kvalitet obrazovanja, rasformiraju i da se studenti koji obećavaju šalju u inostranstvo, kao nekad, ili ovo rešenje, predviđeno predmetnim zakonom, naime da se omogući finansiranje studija na stranim univerzitetima koji su prisutni u Srbiji i nisu pod pritiskom srpskih „standarda“ visokog obrazovanja. Nije jasno, osim korporativnog interesa domaćeg visokog obrazovanja, zašto bi neko kome je u srcu opštenarodni interes, imao bilo kakav problem sa ovim potezom koji je, suštinski, konstruktivan.

4. Domaći univerziteti nisu dobri. Oni nisu ništa bolji od ostatka društva. Istina, postoje velike razlike u kvalitetu i integritetu pojedinih fakulteta. Suštinski, organski kvalitet univerziteta sa tačke gledišta studenata se ne meri mestom univerziteta na Šangajskoj i drugim listama, jer su parametri po kojima se to rangiranje sprovodi, blago rečeno, parcijalni i udaljeni od potreba i interesa jednog redovnog studenta. Kvalitet univerziteta je kvalitet nastave i kvalitet njihovih diplomaca, a za mnoge fakultete domaćih univerziteta taj parametar je katastrofalan. Pogledajte samo pravosuđe, na šta liči, kakvo je znanje velike većine tih ljudi, i kakav je njihov integritet. Oni su rak rana društva danas.
Postoji jedan princip kojim se dosta pouzdano može meriti kvalitet univerziteta u organskom smislu, dakle onaj kvalitet koji je značajan za narod, za studente. On se sastoji u sledećem.
Na svakom univerzitetu, i najlošijem i najboljem, vi možete imati izvanredne diplomce i stručnjake. I na najlošijem univerzitetu može diplomirati sjajan student, ako radi, ima inicijativu, nabavlja literaturu, trudi se sam. Međutim, na istom tom univerzitetu možete imati katastrofalne diplomce. Ne meri se kvalitet univerziteta po broju nobelovaca, nego po tome kakvi su najgori studenti koji sa njega izlaze.

Na Harvardu nisu svi vrhunski studenti, ali kada nako diplomira na Harvardu, možete biti prilično uvereni da nije potpuni diletant za svoju struku i da neke stvari ipak zna, da je kompetentan. U suprotnom, ne bi mogao da diplomira.
Na srpskim (i mnogim drugim regionalnim) univerzitetima, postoje vrhunski diplomci i stručnjaci koji izlaze sa studijskih programa, ali postoje i potpuni diletanti, ljudi bez elementarnih stručnih znanja i intelektualne kulture. Ponovo, pogledajte pravosuđe kao primer.

Podvrgnite nosioce pravosudnih funkcija ispitu, i najosnovnijem, o aktuelnoj literaturi i ključnim principima različitih oblasti prava, po kojima studiraju studenti prve i druge godine studija prava na ozbiljnim univerzitetima. Videćete da ni 1% neće položiti, i suočićete se sa katastrofalnim nedostatkom elementarne kompetencije, intelektualne kulture, nepoznavanjem elementarne pravne logike. I toga ima koliko hoćete. Na tome se vidi kvalitet univerziteta. Dakle, nije ispravan zaključak kolege Baucala da su srpski univerziteti bolji od ostatka društva. Neki fakulteti svakako jesu. Ali univerziteti u celini nisu. Zato je potrebno da se standard podigne otvaranjem privatnih univerziteta.

Internacionalizacija univerziteta, upravo na način kako to predviđa ovaj zakon, najbezbolniji je način da se izvede reforma domaćeg visokog obrazovanja koja je već dugo neophodna. Kao i svaka reforma, ona nekim učesnicima u društvenom životu neće odgovarati, a nekima hoće. To je tako sa svim društvenim reformama. Ipak, kada je reč o reformi obrazovanja, najvažnije je da li će narodu biti bolje.

A hoće. I obrazovno, i u smislu vrednosti za novac koji se izdvaja iz budžeta, i u smislu moralne satisfakcije.

Internacionalizacija će odgovarati najvećem broju građana.

Autor je profesor, osnivač Instituta za praktičnu humanistiku

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.