Stranke sa ograničenom odgovornošću

Kako stvari stoje, a ne stoje baš najbolje, čini se da će naprednjaci, uz pomoć nesposobne opozicije, uskoro vladati celom Srbijom. Da se Vučić plaši opozicije više nego što se u svoje vreme plašio Milošević, paušalna je konstatacija jednog dela intelektualne elite iz kruga dvojke. Današnja opozicija, za razliku od one iz vremena prošlih, ima dva velika problema. Jedan se ogleda u nemogućnosti da se sujetni „vladajući“ subjekti dogovore ko je veća opozicija i bolji lider, a drugi u nemogućnosti da se izbore sa tajnim, ali i javnim izražavanjem saosećanja i razumevanja prema vladajućoj većini i njihovim postupcima.

Ideja o formiranju nekakvog novog DOS-a, odnosno demokratskog fronta, pala je u vodu onog dana kada je Demokratska stranka, tj. jedan njen deo, otišao u senku. Demokratska stranka, hteli mi to da priznamo ili ne, predstavlja instituciju političkog sistema Srbije. Takođe, kod dela javnosti ona se posmatra kao zaostavština pokojnog premijera Zorana Đinđića. No, legat prošlosti nije samo politika pokojnog premijera, energija i znanje koje je uložio u reforme, već i kohabitacija sa podgrejanom destruktivnom politikom „truta“ kao i istorijsko pomirenje sa nereformisanim ostacima režima 90-ih, te stvaranje uslova za okupljanje naprednjaka. Oni koji danas vladaju Demokratskom strankom ne ulivaju dovoljno poverenja građanima Srbije. Menjati Srbiju iz senke, a ne pokazati kako se menjaju stvari na primeru Vojvodine, gde jesu na vlasti, više je nego providno. Dakle, „institucija“ bi morala napraviti najpre otklon od politike iz perioda 2004-2012. i zaokret u odnosu na svoju dosadašnju politiku. Za to su potrebni novi ljudi i nove ideje. Ne treba izmišljati toplu vodu. Jednostavno, realno sagledati mogućnosti i kapacitete ove zemlje, definisati ciljeve, ali i naći načine za mobilisanje ljudi kako bi se postavljeni ciljevi ostvarili u relativno kratkom vremenskom periodu – jer mi vremena nemamo.

Za ovako nešto, DS-u nisu potrebni sateliti. Njeni koalicioni kapaciteti su jasni, ali oni ne smeju biti iskazani pre, već posle izbora. Demokratska stranka je decenijama unazad predstavljala „politički rasadnik“ u svakom smislu. Njeni najveći brendovi su stranke koje u svom uređenju nemaju trunku onoga što je imala ona, a neke čak više liče na privatna preduzeća svojih predsednika nego na organizovane političke stranke. Na kredibilitet pojedinih lidera ne treba trošiti reči. Bilo kakva predizborna koalicija „demokrata“ i njenih „brendova“ bi bila potpuni faul.

„Stranke d.o.o.“ poput Nove stranke bivšeg premijera Srbije Zorana Živkovića, „Zajedno za Srbiju“ bivšeg ministra poljoprivrede i potpredsednika demokrata Dušana Petrovića, ali i „Zajedno za Šumadiju“ nekadašnjeg gradonačelnika Kragujevca Veroljuba Stevanovića, ukoliko se smatraju organizovanim i sposobnim strankama, treba da se bore za svoj opstanak na političkoj sceni Srbije ravnopravno sa konkurencijom. Skloniti naprednjake tako što će gomila patuljaka na leđima klonulog džina doći na njihovo mesto je moguć scenario, ali ne i poželjan. Takvo nešto je uradio i pokojni premijer sklanjajući Miloševića.

Ipak, truli kompromisi i spajanje nespojivog na putu istinske transformacije društva nisu doveli do traženog cilja. Danas iz perspektive prosečnog građanina i građanke Srbije dolazimo do zaključka da su koaliciona okupljanja možda „odradila“ postavljen cilj, ali i napravila jednako, ako ne i veće zlo od onog u kojem smo živeli ranije. Možda baš zato jeste dobro izaći na liniju fronta – pobediti ili nestati sa političke scene.

Socijaldemokratska partija Borisa Tadića, Liberalno demokratska partija Čedomira Jovanovića, i „Liga“ Nenada Čanka ne kriju svoje tajne simpatije prema aktuelnom premijeru. I ove „stranke d.o.o.“ čekaju na mig aktuelnog premijera koji će sigurno uslediti u periodu ispred nas. Sasvim je sigurno da će Vučić napraviti širi reformski front kako bi domaćoj i međunarodnoj javnosti pokazao spremnost za saradnju sa svim relevantnim faktorima na političkoj sceni Srbije u cilju evroatlantskih integracija. Participacija ovih stranaka u vlasti mogla bi se očekivati u trenucima izmene Ustava i eventualnog snažnog zaokreta u politici prema Kosovu.

Alternativa „impotentnoj“ opoziciji sa jedne strane i „simpatizerima“ aktuelnog premijera sa druge, za sada je jedino pokret „Dosta je bilo“, bivšeg ministra ekonomije u vladi Ivice Dačića, Saše Radulovića. Takođe postoje indicije da će u skorije vreme Srbija dobiti i jaku „levicu“ oličenu u liku i delu aktuelnog potpredsednika Demokratske stranke Borka Stefanovića. Ukoliko prerastu u stranke, ove opcije bi mogle postati „zamajac“ opozicionog delovanja prema aktuelnom režimu. Teoretski, u ovakvoj mutnoj situaciji po pravilu najviše bi mogla da profitira „desnica“. Ipak, šanse za tako nešto su minimalne s obzirom na to da je njeno ponašanje više nego perverzno. Demokratska stranka Srbije „figuriše“ u vlasti, Dveri se pojavljuju samo uoči Parade ponosa, a delovanje Srpske radikalne stranke se svodi na reality show njenog predsednika. Ovakva kakva je danas, opozicija može jedino da zaplaši narod koji postaje svestan da ukoliko se ubrzo politička scena ne iskristališe, može doći do one tačke sa koje nema povratka. Aktuelnu vlast ne mogu da uklone lideri novonastalih brendova Demokratske stranke. Ne mogu ni oni koji Srbijom vladaju iz senke, kao ni oni koji sede u predsoblju kabineta premijera.

Vlast jedino može zaplašiti kritična masa, koja je tihom evolucijom napravila pomak u odnosu na onu iz vremena petooktobarskih promena. Taj pomak je iskazan odlučnošću da se više neće glasati za manje zlo. Krajnje je vreme da aktuelni lideri stranaka d.o.o. prestanu sa emitovanjem repriznog programa 90-ih, pozdrave građanstvo i napuste političku scenu Srbije prepuštajući je nekim novim i modernim liderima. Sklonite se i napravite prostor za neku novu opoziciju.

*Autor je ekonomista i analitičar