Strategija poraza

Okosnica i za vlast i za opoziciju je postavljena. Za vlast to će biti dolazak velike kineske firme koja preuzima RTB Bor, dakle iznenadna ekonomska sila koja se pojavljuje i rešava stvar. Ipak, verovatno će centralni događaj Vučićeve kampanje biti dolazak ruskih migova – jedan od najavljenih datuma je 28. mart, dakle uoči same izborne ćutnje. Upućeni kažu da se detalji još dogovaraju – od načina isplate do transporta, pošto avioni jesu u letnom stanju, ali navodno je problem sa tankovanjem goriva.

S druge strane, opozicioni kandidati se i dalje prebrojavaju i računaju koliko njihove kandidature štete ili pomažu Vučiću. U političkim krugovima se tvrdi da stalna i opsesivna merenja rejtinga pokazuju da ulazak Saše Radulovića i Nenada Čanka u trku obara Sašu Jankovića i Vuka Jeremića tačno za toliko procenata koliko treba Vojislavu Šešelju da ih pretekne. I da se dogodi po opozicione kandidate najgori scenario – da Šešelj bude drugi.

Međuopoziciona trka je neverovatno apsurdna, i to i kada se izostave različite teorije zavere prema kojima su Zapad ili Rusija sve učinili da bude jedan protivkandidat Vučiću pa se isfrustirani povukli pred srpskim inatom.

To što Radulović čuva poziciju svoje stranke u odnosu na DS i Jankovića i obrnuto, a zatim i obojica u odnosu na Jeremića, samo znači da će posle eventualnog Vučićevog trijumfa u prvom krugu, sačuvano mesto u opoziciji, vredeti isto kao i sedenje u Skupštini sa čijih sednica su ukinuti direktni televizijski prenosi.

Ako je glavna okosnica kampanje opozicionih kandidata, pre svih Jankovića, Jeremića i Radulovića, da se postave prema Vučiću kao tipičnom diktatoru, onda ona ima strukturnu grešku. Jer, da bi to bilo uverljivo, potrebno je da neko od njih, a ne Šešelj, bude drugi. U slučaju da ih lider radikala pretekne, dokazivanje da izbori nisu bili fer, biće farsično, budući da im se može postaviti najzdravorazumskije moguće pitanje – kako to da nisu mogli da se dogovore međusobno i da isture jednog protivkandidata vlasti.

Svi koje iole zanima politika u Srbiji znaju dobro da su se opozicioni lideri i čelnici videli bezbroj puta u svim kombinacijama, čak i na javnim mestima – u beogradskim kafićima. Svako sa svakim je pričao i svako je mogao da predvidi politički efekat. I umesto da iskoriste svu prednost toga što je Vučić već pet godina na vlasti i što se nezadovoljstvo građana samim tim okreće protiv njega, odlučili su da čuvaju stranku da im je ne otme neki opozicioni konkurent pošto zabeleži dobar rezultat u porazu protiv Vučića. Takva strategija poraza nijednom političaru ne može da donese ništa dobro, pa neće ni Vučićevim opozicionarima.