Strategija razvoja obrazovanja izostavila vaspitanje

O toj uzavreloj situaciji vlast ćuti, a i opozicija se ne progovara kao da je reč o nekoj manje važnoj oblasti, a ja i dalje naivno verujem da od toga kakvo nam je obrazovanje danas zavisi kakva će nam država biti sutra.

Neće valjda uvek na najvažnijim i najosetljivijim upravljačkim mestima biti oni koji se najviše dodvoravaju najmoćnijima nego najpametniji i najobrazovaniji.

Očekivali smo da Strategija razvoja obrazovanja do 2030. (usvojena prošle godine) biti impuls da ova oblast iz tradicionalne inercije odlučnije krene napred. Uslov za to je da se kritički prevrednuje šta je učinjeno u poslednjih desetak godina koliko je ovom oblašću upravljala sadašnja vlast, da se pažljivo „pročešlja“ sve, a posebno kvalitet obrazovno-vaspitnog procesa.

Ali kako da bude impuls tehnokratski program u kome se činovnički nabrajaju mnogi zakoni i dokumenti kao nekakvi krunski dokazi o učinjenom, a sam obrazovno-vaspitni proces zapostavlja.

Našminkana kao nevesta pred venčanje, Strategija nas ubeđuje da su „stvoreni preduslovi za unapređivanje kvaliteta obrazovno-vaspitnog procesa – da se promoviše obrazovanje usmereno na učenika i razvoj kompetencija učenika, primena savremenih/modernih metoda i tehnika“. (Kroz kompetencije na škole se pritiska da budu servis za stručnu obuku shvaćenu kao usko ostručavanje za trenutne zahteve).

Stvarnost je sasvim drugačija.

Glavna karakteristika nastavne prakse je reproduktivnost.

Nastavnik je protočni kanal od saznajnih informacija do učenika koji pamte, ponešto zabeleže i, na zahtev nastavnika reprodukuju.

Dometi ovakve formalizovane nastave nisu veliki, iscrpljuju se opisivanjem, a njen potencijal je nedovoljan za razvoj misaonih sposobnosti, pogotovu istraživačkog i kritičkog mišljenja.

Reproduktivnost u školi je priprema mladih da sutra nekritički prihvataju postojeće društvene i političke odnose. A. J. Habermas, jedan od najpoznatijih savremenih filozofa i sociologa, protivi se konzervativnoj sociologiji koja se zadovoljava samo deskripcijom postojeće stvarnosti i traži kritički pristup.

Cilj savremene škole treba da bude priprema učenika da menjaju društvene odnose, što je suprotno zahtevu Aristotela, koji traži da mladi stiču „spremnost da se pokoravaju vlastima“ (prema M. Đuriću).

Sadašnje stanje u našem školstvu daleko je od cilja „da se obezbedi kvalitetno obrazovanje za podsticanje punog potencijala svakog deteta“ što je deklarativno naglašeno u samoj Strategiji.

A šta u tome dokumentu nije zapisano, a trebalo je?

U njemu nigde nema vaspitanja jer škola se posmatra samo kao obrazovna ustanova.

A svakodnevno čitamo i slušamo da je ponašanje učenika neprimereno, da je sve više nasilja u školama, da policija dežura u školskim dvorištima, da je sve više droge među mladima.

Vaspitanje se ne sme svoditi samo na lepo ponašanje, na „dobar dan“, „hvala“, „izvolite“.

Ono je bitan uslov za vrednosno formiranje učenika.

A sva istraživanja vrednosnih orijentacija kod mladih govore da je među njima ne samo poremećen nego i etički neprihvatljiv sistem vrednosti.

Popularni su utilitaristički stil življenja, lagodan život bez mnogo truda, hedonizam, imitiranje napadnih „zvezda“ sa estrade, a negde na kraju su altruizam i duhovne vrednosti.

Sve je usmereno ka materijalnim ugodnostima.

Materija je porazila duh.

Vaspitanjem treba uticati na ličnosno formiranje učenika, na oblikovanje etičkog lika, jer nije dovoljno samo znati nego znanje treba koristiti za dobro svima.

Treba postavljati temelje da se u samom učeniku formira moralni zakon u skladu sa onim Kantovim: „Dve stvari me najviše zadivljuju: zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni.“

DŽon Denison, kanadski naučnik, ističe da se u tajanstveno i ćudljivo vreme kompjuterizacije nameće potreba da se uspostavi veza između etike i tehnološkog programa da ne bismo, kako kaže Gastonaj, ušli u novu eru „varvarizma sa ljudskim likom“.

Kratko i narodski rečeno, vaspitanje treba da pomogne da učenik bude dobar čovek. O tome u Strategiji nema ni reči. DŽon Lok je pre tri i po veka isticao da je zadatak vaspitanja da razvija vrline jer čovek vrlina je vredniji od najvećeg naučnika.

Autor je profesor u penziji