Strateško urušavanje odgovornosti

Srbija je od 2009. godine napredovala na putu ka članstvu u Evropskoj uniji i započela proces normalizacije odnosa sa Kosovom, a globalno i regionalno bezbednosno okruženje, kao i položaj Srbije u njemu, bitno su izmenile posledice arapskog proleća, ukrajinske kriza, tzv. Islamske države i ogromnog migrantskog talasa.

Krajem prošlog meseca Ministarstvo odbrane je objavilo nacrte Strategije nacionalne bezbednosti i Strategije odbrane. Neke od ključnih novina u ovim dokumentima jesu uvođenje koncepta „totalne“ odbrane, zatim redefinisanje sistema nacionalne bezbednosti tako da se umanjenju odgovornost aparata sile kao i njegova podložnost civilnoj i demokratskoj kontroli, kao i jasno proklamovanje vojne neutralnosti Srbije.

U tekstu nacrta se koristi niz floskula čiji je sadržaj ostavljen mašti čitaoca, ali i niz nepodesnih reči i sintagmi. Na prvom mestu, uvodi se koncept „totalne“ odbrane koji previše podseća na socijalističku opštenarodnu odbranu. Ovo se objašnjava uvođenjem integralnog angažovanja svih subjekata sistema odbrane, što je praćeno naglašavanjem uloge građana Srbije. Rodoljublje se više puta našlo u tekstu, prvenstveno kao jedna od osnovnih nacionalnih vrednosti. Ovo je lepa, ali nepodesna reč koja pre označava privrženost (na)rodu negoli naciji/državi. Podsticanje rodoljublja je, prema nacrtu, jedan od osnovnih aspekata politike obrazovanja, a sve u cilju „ispunjavanja bezbednosnih potreba“.

Strategija jasnije određuje strukturu sistema nacionalne bezbednosti, deleći ga na upravljački i izvršni deo. U predočenoj podeli zadataka nije ostalo mesta za ulogu pravosuđa i nezavisnih državnih tela koja vrše nadzor i kontrolu nad radom sistema. Pošto je nacrt nove strategije zadržao veći deo strukture i sadržaja iz važeće strategije, lako je uočiti u predloženom tekstu izostanak aktera, načela i mehanizama kontrole. Nedostaje čitav deo o izveštavanju koje vrše nadležni ministri i čelnici bezbednosnih službi. Najzad, među načelima sistema nacionalne bezbednosti koja su sada i precizirana, neopravdano su izostavljeni profesionalnost, nepristrasnost i politička neutralnost.

Pisci najvišeg strateškog akta u zemlji ovaj put su izričito proglasili vojnu neutralnost Srbije. Podsetimo, nju je prvo proklamovala Narodna skupština krajem 2007. godine u Rezoluciji o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije, u kontekstu neuspešnih pregovora o statusu Kosova. Nakon toga vojna neutralnost se potezala kad je to bilo politički prigodno, ali je 2009. godine bila izostavljena iz Strategije nacionalne bezbednosti. Ovaj koncept je i u pomenutoj skupštinskoj rezoluciji i u tekstu aktuelnog nacrta strategije shvaćen minimalno – odnosi se na vojno nesvrstavanje, odnosno na odbijanje članstva u bilo kom vojnom savezu, ali ne i odbijanje aktivne saradnje.

U toku je javna rasprava o ovim strategijama i vrlo je bitno da dijalog bude i stručan i inkluzivan, pošto je reč o krovnim strateškim dokumentima koji delom izlaze iz kruga ekspertize Ministarstva odbrane. Potrebno je ispraviti sve nedostatke ili propuste u ovim dokumentima pre nego što budu usvojeni. Koncept vojne neutralnosti treba razraditi i potvrditi u drugim strateško-doktrinarnim i normativnim aktima. Nedovoljno jasni ili neadekvatni izrazi treba da se preformulišu, a sistem nacionalne bezbednosti treba da bude jasno definisan – prvo u Ustavu, a onda i u posebnom zakonu. Na kraju, možda i ključno, teško dostignut kakav takav stepen demokratske civilne kontrole i javnog nadzora nad radom bezbednosnih institucija je crvena linija ispod koje ne smemo da padnemo.

Autorka je istraživačica Beogradskog centra za bezbednosnu politiku