Stražari dečjih duša

Roman Dorotej je već više godina deo srednjoškolske lektire a „moralni“ čuvari dopuštaju da se naraštaji i naraštaji truju takvim pogubnim štivom?

Zar nije trebalo kritički da reaguju još u doba kada se roman pojavio u knjižarama 1977. godine ili kad je ekranizovan u obliku filma, 1981, odnosno prerađen u radio dramu 2004. godine?

Koliko pamtim i tada su neka umetnička dela proglašavana plagijatima, šundom ili čak zabranjivana.

Ukoliko u Doroteju zbilja ima pornografije lako ga je bilo onomad diskreditovati i marginalizovati. Ili su se plašili pisca Doroteja Dobrila Nenadića dok je bio živ?

Mogao je i on napisati Čas anatomije 2. Izgleda je najlakše napasti delo kad više nema ko da ga iz prvog reda brani.

Tako je, setite se, svojevremeno u kriznim godinama SFRJ i pri njenom raspadu žestoko napadan već davno blagopočivši Ivo Andrić i njegovo delo jer je u negativnom svetlu predstavio muslimane u BiH.

Neću ulaziti u to da li je roman Dorotej zaista primeren tom srednjoškolskom uzrastu jer ga nisam čitao.

O tome odlučuju nadležne ustanove. Ali postavljam pitanje dušebrižnicima i samoproklamovanim čuvarima dece i omladine da li je onda (moja, verovatno i njihova) nekadašnja srednjoškolska lektira moralno-politički podobna?

Profesor Aleksandar Jerkov je javno pitao za prihvatljivost Homerove Ilijade, a ja bih za još nekoliko klasičnih dela.

Da li je Geteov roman Jadi mladog Vertera dobar za srednjoškolce, imajući u vidu da su se u vreme objavljivanja tog dela mnogi mladići širom Evrope oblačili isto kao Verter, ali, na žalost, i dizali ruku na sebe zbog nesrećne ljubavi, poput Geteovog tragičnog junaka?

Treba li Tolstojeva Ana Karenjina da ostane u lektiri, budući da je bila neverna supruga, ali i loša majka i (anti)hrišćanka jer je izvršila samoubistvo?

Sledi li novi, strožiji izbor naše epske narodne poezije za školsku lektiru?

Hoće li npr. Banović Strahinja pravilno vaspitno uticati na razvoj đaka?

Čini mi se da ni danas među odraslima ne postoji jedinstveno mišljenje i objašnjenje zašto je srpski vitez od Banjske oprostio svojoj ljubi ne samo neverstvo, nego i otvorenu izdaju (u dvoboju pomagala Vlah Aliji da ga ubije).

Nije li Balzakov Čiča Gorio opasan po decu jer opisuje ravnodušan, čak surov odnos dece prema roditeljima, mladih prema starima?

Koliko je moralno i vrednosno prihvatljiv Proces Franca Kafke jer ukazuje na nemogućnost integrisanja drugačijeg pojedinca (Jevrejina) u društvo i „afirmiše“ pasivan, defetistički stav i neslobodu i nemoć individue prema vlasti?

Kafkina dela su višeslojna po značenjima, vuku u razne rukavce i podložna su svakojakim tumačenjima, a ne nude nikakva (raz)rešenja o čemu je u kratkom eseju Kafka, pro et contra pisao Ginter Anders.

Njega, stoga, nije iznenadilo što je Kafka zahtevao da njegovi rukopisi budu spaljeni. Naši vrli stražari dečijih duša nisu verovatno ni čuli za ovo delo, a kamoli ga pročitali.

Da jesu, bojim se da bi i Kafka bio na crnoj listi, između ostalog i zbog više Andersovih oštrih ocena od kojih navodim nekoliko: da je Kafka „realist odljuđenog svijeta; ali i njegov apoteoretik“; „moralist; ali ne pita o dobru i zlu u svijetu i respektuje ga u svoj njegovoj mizerabilnosti“.

„Ono što jeste; za njega je (ako i nije „razumno“ ipak) opravdano; moć je za njega pravda. A ko je bespravan kriv je. Njegova filozofija je filozofija čovjeka koji uzalud nastoji da se ukopča i sebe gleda očima moći oko koje je uzalud obletao.“

Blaženo je ovo društvo ukoliko samo jedan roman kvari harmonično vaspitavanje i obrazovanje mladih naraštaja.

Čak i da je knjiga napisana i deljena narodu u doba koje opisuje, kraj XIII i početak XIV veka, ni tada takvo pisanije ne bi imalo presudan uticaj na decu i društvo, a kamoli danas.

U eri buma elektronskih medija, žute štampe i lakog štiva usmena i pisana reč književnika, jednostavno, nema nikakve šanse da zaokupi, zarobi ili „zatruje“ đačke duše.

Na kraju, odlučna kritičarka romana Dorotej, slavistkinja Kristina Pavlović Rajić je iz istorije ruske i sovjetske književnosti morala naučiti šta cenzura i autocenzura znači za kulturu jedne zemlje.

Ko čita beletristiku mogao je, naime, lako uočiti kakav je sunovrat doživela sovjetska i ruska književnost sa ustoličenjem staljinizma.

Autor je građanski aktivista iz Pančeva

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.