Strmoglavi rast – za šaku rudne rente, strateško blago

U teškim minulim vremenima kada sam se u stan vraćao praznih ruku, ne samo kada su rafovi samoposluga bili prazni, nego i docnije, kada su se rafovi napunili, a džepovi nisu, kada nisam znao kojom magijom da stvorim doručak za svoje troje dece, kad otvore oči pred školu (o užinama se nije govorilo!), i kada smo žena i ja za večeru jeli ostatke iz njihovih tanjira – dolazili su ponuđači za seosko imanje nasleđeno od predaka koje je, njihovim nestankom, urastalo nad pitominom Timoka, i nudili sume maraka, ali niko nije došao do cene kojom bih izneverio i izdao najpre moje ranoumrle roditelje, pa njihove riditelje, i roditelje njihovih roditelja, i tako, pokolenjima unazad, do cene njihovog teškog rada, odricanja, znoja.

To je nedostižna, neplativa cena. Život me je naučio da nikada ne znam šta mi može doneti; život nekada zna da bude pun iznenađenja, i ta iznenađenja često bivaju neočekivana, i mogu da se nadam da će jednom, možda čak u dalekoj budućnosti, neko moj – kao što sam ja, penzionisanjem, na kolenima i krvareći ruke, oteo tek jedan hektar od korova i trnja, i zasadio kulturom (poljoprivrednom) – slediti ponovo put predaka, jer su oranice neuništive, kao i izvor, koji u godinama velikih suša, presuši, a posle snegova nanovo mami bistrom i pitkom vodicom.

Oni – nišči, koji nisu iznikli iz zemlje, koji nisu udahnuli njen miris, što su tikve bez korena ili nose tikve na ramenima (majka me je zvala Tikvo, kad bih kao dete napravio glupost), koji nisu sticali mukom i znojem – najlakše prodaju što nije njihovo, ne pitajući nikoga.

Tako su prodali moje mesto; mesto u kome sam proživeo pola veka, najveći deo mog života, u koji ubrajam život moje porodice, prijatelja, saradnika, domove i pločnike; prodali su fabriku u kojoj sam zarađivao za život; prodali moje jezero u kome sam kvasio noge jer more nisam video sopstvenim očima. U bescenje. Za šaku rudne rente – strateško blago. Na obećana radna mesta došla su (licitira se hiljadama) drugačija lica. Grade se paralelni svetovi, počev od stambenih jedinica, koji se (tako paralelno) nigne ne mogu susresti, ne samo jezički i kulturološki…

Onda kad je pusto i sprženo tlo zamirisalo pod mojom terasom, kad se približilo pruzi kojom retko promiču jednodelni putnički vozovi, bez putnika koji bi se popeo na spaljenoj stanici (kažu da je od najlepših u onoj zemlji), a po noći cvile šine pod kompozicijama dugim tridesetak vagona našeg blaga (čiji deo potom mi sa ponosom otkupljujemo) – odbolovao sam te sobe u kojima sam, eto, bitisao gotovo pola veka, zidove iza kojih smo se okupljali i branili, zaklopio knjige i rasklopio ono stvari, i odmakao ka drugom bivaku – bojim se – privremenom, jer se i ovde sve jasnije čuje ta buka nezaustavljive grudve; bivaka koji je, kako sve češće vidim, na istoj prodajnoj mapi.

Mesto iz koga je jedan od mojih zetova već uveliko se briše sa zemljopisne mape, mape na kojoj više nema jasno iscrtanih granica majke domovine, koju smo krvlju sticali i još većom branili; brišu se i druga okolna mesta, u koje sam odlazio na kućne slave i sahrane (slave će otići sa kućama, ali grobovi gde će); sa lepog lica zemlje najpre gule njenu kožu, pa potom meso, do kostiju. A znamo da ta ruda, to trenutno blago, nema večni izvir (kao izvor vode) već trajanje ograničeno količinom, a posle toga ništa. Kao prazna pivska flaša. Kao ogrizak jabuke. Kao opušak.

Ovoga vrelog leta, retko vrelog od svih koje pamtim – a od kraja tekućeg meseca će to biti moje 69. leto – niz našu strminu se zakotrljala jedna opasna i teška grudva. I ona (poput snežne gudve) eksponencijalno narasta, zahvatajući sve oko sebe (opasnije od lavine), lomeći i rušeći sve pred sobom.

Ne znam koliko vas je bilo u prilici da to čuje, taj usov, to obrušavanje, taj lom, koji prethodi krahu. Ja sam imao prilike da ga čujem, da bude duboko urezan u moju svest i moja čula, a čujem ga i danas (kao što ga većina nas ograđenih u ovom kolonijalnom toru čuje), a sve je manje snage da se to pred tim stane – a od toga se pobeći ne može.

I taj usov, njegov huk se sve jače čuje, i sve više opkoljava, sve stažnije stišće. Najviše otud, sa zapada, sa istočne obale Drine, nekada (a sada?) vode razdelnice, gde je zemlja najnatopljenija krvlju predaka.

Istina, ovoga puta se na tlo plodnog Jadra (planina li to beše?) pukovi sivih renegdota, onih koji su namirisali taj naš jad(arit), niti će se na prostim vešalima skovanim od dve nejednake grede zanjihati sedobrade starine i suknje obešenih žena, ali će poraz biti tragičniji: zemlja, ako se ikada povrati hrabrim jurišima, ako se nanovo otme, neće više biti zemlja koja nam je zauzeta.

Oglasila se, eto, sinoć na Novoj još jedna prekodrinska glava. Još jedna od onih, sveznajućih a nerazumnih, duboko je i odobravajuće klimnula tom svojom blajhanom grivom, tumačeći nama prostima postojanje studije od 2.600 stranica, sve sazdane od pozitive, i eto, slaže se da treba, po toj studiji, detaljno i stručno sve razmotriti i izvagati, kao da ne zna, kao da nije čula da je već Ovo, ova Prva prekodrinska glava već potpisala u ime svih, ne pitajući nikoga, verovatno zato što je uvek pametna, što sve zna i što joj se sve može.

Svi oni koji svaki otpor tumače napadom na decu, sa istom tom decom će odstupiti na egzotične destinacije, i možda pisati memoare, ako već nisu umeli da pišu politički program o napretku ove zemlje, ako je dotle u celosti ne rasprodaju.

Pustoš koja će ovde iza njih ostati, pustoš iz koje ništa više neće klijati, ostaće nečijoj drugoj deci. I ovo, što sada oni rade, jeste odistinski i pravi napad na našu decu.

Autor je književnik iz Zaječara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.