Stručnjaci o litijumu u Vučićevoj autokratiji

Data obećanja, tajni ugovori i dogovori moraju se ispoštovati, a i dobro dođe da se bolne kosovske, postizborne, ekonomske i sve druge slične teme sklone u stranu.

I dobro je da polemike traju što duže. Iznurivanjem protivnika vlast će lakše doći do rezultata, a svi ovi drugi politički marifetluci, za vlast možda i od većeg značaja, će duže ostati zatamnjeni.

Zbog toga, društveno odgovorni činioci imaju višestruko značajan zadatak. Pre svega, nikako ne dopustiti otvaranje novih trovačnica na teritoriji države Srbije.

Drugo, u svom delovanju ne dopustiti marginalizovanje svih drugih važnih političkih dešavanja.

Kao deo ove najnovije taktike vlasti je otvaranje dijaloga između stručnjaka pozicioniranih na suprotnim polovima litijumskog pitanja u Srbiji.

Ako bi se u takvu polemiku i ušlo, na samom početku važno je definisati i okarakterisati pripadnike polarizovanih grupa.

Primetno je da se do sada u javnosti kao branilac litujumske ideje pojavljivao vrlo mali broj stručnjaka.

Figurira ih samo nekoliko u javnim polemikama, i samo nekoliko imena se nalazi među potpisima višetomnog nacrta radne verzije o uticaju na životnu sredinu.

Pominje se broj od 40 univerzitetskih profesora, ali se njihova imena najvećim delom ne iznose.

Da li će se taj broj u danima i mesecima koji slede povećavati, teško je reći.

Može samo da se pretpostavi da to zavisi od sadržaja ugovora koji se u ovakvim poslovima potpisuju sa drugom stranom.

U konkretnom slučaju je nebitno je da li su to državne institucije ili sam Rio Tinto.

Jer, svi se oni zajedno nalaze na tom istom litijumskom polu.

Najinterasantniji delovi takvih ugovora su oni numerički. Tu ne bi trebalo da bude ništa sporno, jer ugovori bez tih tačaka teorijski gotovo i da ne postoje.

Bitno je da te brojke budu logične, i da svojom veličinom ne zadiru u sfere korupcije. Međutim, u karakterizaciji ove grupacije stručnjaka to je važno istaći.

Vrlo retko i vrlo nevoljno pojavljivanje u javnosti stručnjaka iz ove grupe samo za sebe dosta govori o njihovom verovanju u ispravnost postupaka.

Mada, istini za volju, otvaranje rudnika neke mineralne sirovine po njegovom pronalaženju jeste prirodna aktivnost rudara i geologa.

Ali gde su u toj grupi ekolozi i ekohemičari, tehnolozi, lekari, ali i sociolozi, ekonomisti, politikolozi, istinski intelektualci i akademici.

Može li se u odlučivanju o otvaranju jednog tako kompleksnog rudnika bez njih donositi bilo kakva odluka.

Jer, u slaganju mozaične slike rudarske i geološke kockice su samo njen deo, koji čak i ne bi smeo da bude najistureniji.

Na drugom litijumskom polu su stručnjaci, profesori, institutski istraživači, aktivisti čiji broj nije definisan.

Opravdano se pretpostavlja da ih je mnogo više od četrdeset ili sto.

Oni se svakodnevno javno oglašavaju sa argumentima protiv celog ovog projekta. Pri tome ne skrivaju svoja imena i pozicije.

Ne pritiskaju ih nikakve brojke i materijalne obaveze, jer ugovore i dogovore nisu pravili ni sa srpskim vlastima, ni sa Rio Tintom.

Na osnovu svojih kompetencija, znanja, iskustava, u jakim patriotskim okvirima iznose argumente da se otvaranjem rudnika jadarita i proizvodnjom litijum karbonata u srpskom Podrinju uništavaju vredni vodni resursi, uništava plodno zemljište, zagađuje vazduh, a sve to zarad koristi koju će imati jedna strana gigantska kompanija, i samo mali broj građana Srbije.

Oni su najvećim delom, sticajem okolnosti, trenutno u strukturama vlasti, ili su to oni stručnjaci koji su pomenute ugovore potpisali, ili će neke slične tek potpisati.

Prirodno je da četiri procenta zagarantovane rudne rente ne može značajnije da utiče na stav da nekontrolisano otvaranje rudnika po Srbiji ne može da bude deo strategije privrednog razvoja države Srbije.

Kada se imaju u vidu opisane osobenosti definisanih grupa, postavlja se pitanje da li je polemika izmedju takvih nekompatibilnih činioca uopšte i mogućna.

Autor je profesor Hemijskog fakulteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.