Struja, zima i Alajbegova slama

Za razliku od tog vremena kriza ne pogađa samo nas već i celu Evropu.

Nizom odluka i energetskih politika prethodnih godina ili čak decenija uz neverovatan splet loših okolnosti, pre svega rata u Ukrajini, došli smo do toga da je juče na nemačkoj berzi jedan megavat-sat struje kupljen za narednu 2023. godinu koštao 745 evra. U vremenima pre pandemije i sadašnje krize, recimo, u ovo doba 2018. godine, cena struje na nemačkim berzama kretala se oko 50-60 evra za megavat-sat.

Na igranku oko toga da li će biti gasa iz Rusije ili ne, nadovezala se istorijska suša koja je desetkovala proizvodnju struje u hidroelektranama. Na kraju tu je i loše upravljanje. Recimo, baš se potrefilo da će ove godine oko petine kapaciteta francuskih nuklearnih elektrana biti izbačeno iz stroja zbog remonta.

Kada smo kod lošeg upravljanja, teško je zaobići Elektroprivredu Srbije. U ranijim godinama snabdevanje strujom bilo je manje-više nezavisno od stanja na evropskom tržištu. Obično struje pravimo dovoljno za naše potrebe, a nekada ima za izvoz, dok se drugim godinama, uglavnom zimi, nešto uvozi.

Međutim, prošle i ove godine, zahvaljujući sigurno već decenijskom odnosu prema EPS-u kao prema Alajbegovoj slami, nije bilo dovoljno uglja za termoelektrane koje proizvode 70 odsto struje. Pošto kopanje, a posebno otkrivanje novih kopova uglja nije ni brz ni jeftin posao, pitanje je i kada će se stvari uopšte vratiti na normalu.

I to se događa upravo u trenutku kada je struja vrednija nego ikada i kada bi se moglo za godinu dana izvoza viška prihodovati dovoljno da se napravi nova termoelektrana ili hidroelektrana. Inače poslednja velika elektrana napravljena je pre 30 i kusur godina.

Tako da dolazimo pred izbor da li ćemo ove zime platiti pravo bogatstvo da imamo struje ili ćemo imati restrikcije. Ili, da li je to uopšte izbor? Jer Norveška na primer razmatra obustavu izvoza struje, a Nemačka je po prvi put neto uvoznik. Pitanje je dakle i to da li će struje uopšte biti da se kupi, po bilo kojoj ceni.