Foto FoNet Marko DragoslavićZa moju malenkost posebnu muku predstavlja članstvo u tom kolegijuma iz prostog razloga što je u njemu, pokazuje se, i to ne prvi put, nemoguće organizovati diskusiju koja ne bi bila okončana nekom kompromitujućom odlukom.
Tako je bilo i u slučaju pomenutog saopštenja za javnost, koje je rezultat većinskog raspoloženja onih koji su bili pozvani da se o njemu izjasne. Ali, tu ima više proceduralnih propusta.
Prvo, nigde u saopštenju ne stoji da je ono doneto „većinom glasova“, što je naknadno navelo dva dekana da se od njega ograde. Drugo, o saopštenju su bili pozvani da se izjasne i oni koji sednici nisu prisustvovali, pa njihova naknadna saglasnost narušava verodostojnost ishoda sednice. Treće, neki od članova kolegijuma koji su sednici prisustvovali, kao u slučaju moje malenkosti, nisu bili pozvani da se o saopštenju izjasne, kada je ono naknadno bilo sačinjeno. Četvrto, ton i sadržina konačnog saopštenja ne odgovaraju tonu i sadržini „radne verzije“, koja je na sednici skicirana.
Uveren sam da ovi „propusti“ nisu slučajni, nego da su izraz politizacije, za koju su upravo u okvirima saopštenja optuženi studenti. Neko bi rekao, „ko radi taj i greši“, a neko drugi, „u sramnoj stvari grešiti, dvostruki je greh“. Stvar poprima groteskan oblik kada u saopštenju potpisnik sam sebe pogrešno imenuje kao „Dekanski kolegijum“ (koji, inače, u okviru pojedinih fakulteta čine dekan i prodekani). Da u laži nisu kratke noge, stajao bi, dakle, potpis „Rektorskog kolegijuma“.
Kada cela ova kriza bude jednom iza nas i kada moralni teret koji sada osećamo postane stvar uspomene, neko bi mogao da u ovakvim događajima razazna montipajtonovski duh. Uostalom, „skeč“ u kojem rektor skandira „Ostavka, ostavka“ zajedno sa studentima koji je u tom trenutku od njega traže ne bi se postidela ni najčuvenija Bi-Bi-Si-jeva komičarska postava. U ovom trenutku, međutim, stvar ne deluje nimalo komično i sve upućuje na to da je ovde nužno razumeti logičke i pravne aspekte ove zavrzlame, da bi se raskrila njena moralna priroda.
Istinski problem predstavlja to što univerzitet kao uporište naučne svesti zajednice i mogući oslonac savesti njenih pripadnika može da proizvodi i negativne efekte kognitivnog i moralnog zbunjivanja. Štaviše, zbog širine društvenog uticaja koji ima, univerzitet svojim postupcima, naročito u ovako osetljivim okolnostima, može da destabilizuje funkcionisanje društva, pa čak i da deluje u pravcu razgradnje temelja države.
Porazno je to što čak ni u svom navodnom zalaganju za poštovanje Zakona o visokom obrazovanju, vrh jednog univerziteta nije u stanju da ne krši upravo zakon koji navodno štiti. U pomenutom saopštenju, čiji je smisao u dosluhu sa trenutno vladajućim narativom predstavnika vlasti, u ime očuvanja autonomije univerziteta osuđuje se njegova politizacija od strane studenata. Međutim, ova osuda politizacije, ispostaviće se, i sama predstavlja određenu politizaciju.
Ipak, nije svaka politizacija ista. Pre svega, treba da se podsetimo da je politizacija pridavanje političkog karaktera nečemu što izvorno takav karakter ne poseduje. Ako politizacija uzme maha u okviru organizacije kakva je univerzitet, kojem političko delovanje ne samo što nije svojstveno, nego je i eksplicitno zabranjeno, postavlja se pitanje koja vrsta politizacije predstavlja odgovorno društveno delovanje, a koja zloupotrebu funkcije poverenu mu od strane države.
Pođimo od toga da je svaki pojedinac, kao građanin, političko biće. Svako njegovo istupanje može se ticati drugih, pa je otuda on osuđen na „političnost“. Sledstveno, to se odnosi i na grupe kojima pojedinac pripada: na porodicu, radno okruženje, sportsko udruženje ili političku organizaciju. Utoliko sve što neko govori i čini (ili prećutkuje i ne preduzima) ima izvestan politički karakter, pa i izvesnu mogućnost da se prometne u politizaciju.
Treba razumeti da postoje različiti oblici politizacije i da neki od tih oblika, ipak, mogu biti poželjni. Suštinska razlika koju ovde treba načiniti jeste ona između politizacije kao izraza brige za poštovanje zakona i politizacije kao vida promocije određenog partijskog interesa. Borba za očuvanje društvenih vrednosti je nužno politička, iako nipošto ne nužno i partijska, ali vlast tu notornu činjenicu naprosto ignoriše.
Jedan vid politizacije promoviše opšti interes društva time što utvrđuje pravnu državu i čuva opšte principe na kojima počiva parlamentarna demokratija, a drugi nameće interes određene grupe, predstavljajući ga kao zajednički, čime, u stvari, te opšte principe kao i vladavinu prava ugrožava.
Oni koji studente (a evo i dekane) pozivaju na odgovornost zbog politizacije univerziteta, spočitavaju im nezahvalnost zbog kritike države koja ih hrani. Istovremeno, oni to čine u ime partijske politizacije svih segmenata društva, čime promovišu svoj partikularni interes, pri tom odbijajući svaku pomisao na odgovornost. Kada je u okviru svoje osude studentskog društvenog angažmana preuzeo ulogu sprovodnika partijske moći, deo vrha Univerziteta u Novom Sadu obreo se u ulozi promotera zlehude politizacije.
Koren današnje društvene i političke krize leži upravo u pokušaju da se obmane javnost tako što će se sprovesti partikularni interes pod plaštom zaštite opšteg i što će se nastojanje da se sačuvaju temeljne vrednosti proglasiti neprimerenom politizacijom.
Ukratko, politizacija koju donosi studentska pobuna predstavlja izraz nepristajanja na odsustvo odgovornosti za partijsku politizaciju koju sprovodi vlast zarad ostvarivanja svojih interesa, a nauštrb interesa države i društva.
Autor je dekan Ekonomskog anuiteta u Subotici, Univerziteta u Novom Sadu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
