Studenti odustaju zbog previsokih školarina

Napustiti studije i boriti se za egzistenciju svoje porodice negde van granica ove zemlje.

I to nije preterivanje, naprotiv, sve je više pitanja koja nam upućuju studenti preko mejlova i društvenih mreža – „kako zamrznuti godinu?“, „koji je sistem ispisa sa fakulteta?“, „da li će školarine biti smanjene?“

Pitanja na koja nadležni izbegavaju da odgovore konkretnim rešenjima, već improvizacijama guraju problem pod tepih.

Problem težak znatno većeg egzodusa mladih koji će već narušeno poverenje u kakvu takvu budućnost potpuno izgubiti.

A stav je stručnjaka da se pravi talas krize tek očekuje, srazmerno tome sve veći broj studenata ostaje ugrožen, te ne stoji stav „pojedinačnih slučajeva ugroženih studenata“ koje će rešavati fakulteti, a ponovno se pribegava starom običaju vanrednih pokušaja rešavanja problema, za šta će tada biti kasno.

Već smo se uverili u mogućnosti fakulteta koji nisu uspeli ni da do kraja sprovedu dogovoreno, po pitanju dodatnih rokova, već mnogi studenti medicine, filološkog, filozofskog, fizičkog ili mnogih drugih fakulteta ostaju uskraćeni za ono za šta su se zvanično i izborili.

To bi verovatno značio nastavak najavljenog, imajući u vidu da nam se studenti iz cele Srbije javljaju sa žalbama na račun fakulteta, te je zanimljivost da Medicinski fakultet u Novom Sadu poskupljuje školarinu za 20.000 dinara, Fakultet bezbednosti na 118.200 dinara, Ekonomski fakultet podiže cenu boda na 2018 dinara, FON prijavu ispita na 1.200 dinara, dok se Medicinski fakultet u Beogradu poziva na već odrađeni kovid 19 rok, a da prema globalnim istraživanjima čak 52 odsto studenata odustaje od studija ove godine, zamrzavanjem godina ili čak potpunim odustajanjem dok kao primarne razloge navode loš kvalitet i previsoke školarine.

Primera je nažalost sve više, i svi su negativni.

Kakav onda garant imamo da će problem koji se baca u dvorište fakulteta biti rešen?

Nikakav, upravo zato i jeste u pitanju bežanje od odgovornosti, prvenstveno ministra prosvete Mladena Šarčevića, ali i Vlade Republike Srbije, koja nasušniju potrebu pronalazi u stadionu od preko 200 miliona evra.

Pitanje školarina hoće narušiti održivost fakulteta, neće je onemogućiti, ali vidno će narušiti, i svi smo zbog toga svesni da je neophodna „pomoć“ države.

Izbegavam korišćenje te reči, jer su mnogi mislioci imali jasnu viziju da se ulaganje u obrazovanje ne naziva „pomoć“, već „investicija“.

Investicija u obrazovanje, investicija u znanje, investicija u misleću omladinu.

A ta investicija prema Frenklinu donosi najveću isplativost, jer kako i sam tvrdi „Investicija u znanje plaća najbolje kamate“.

Tada bi se nametnulo više pitanja.

A početno bi bilo, da li je znanje u ovakvoj Srbiji poželjno?

Šta nam onda govori alokacija resursa u izgradnju stadiona?

Možemo primetiti mogući scenario, ukoliko država i fakulteti ne daju adekvatan odgovor na ovu krizu.

A adekvatan odgovor je prilično jednostavan pravičnim smanjenjem školarina za 30 odsto, uz odgovarajuću volju i organizaciju.

U suprotnom scenario je vezan za sigurno bankrotiranje mnogih porodica i domova, čemu svedoče zastrašujući podaci od 350.000 ljudi prijavljenih na minimalac ili preko 75.000 ljudi koji su tokom ove krize ostali bez posla.

Naravno govori se samo o prijavljenim radnim odnosima, taj broj je inače verovatno znatno veći.

Ali sa tim nameće se i pitanje „moralnog bankrota“ onih koji su svesno žrtvovali te ljude zarad održivosti praznih zgrada lošeg kvaliteta studija.

Moralni bankrot zahteva nešto teži stečajni postupak, a o stečajnim razredima ovog bankrota, i naplati dugova, odlučivaće studenti, njihove porodice, ali i svi građani koji će stati rame uz rame sa studentima u ovoj situaciji.

Niko ne beži od kvaliteta kako mnogi ističu, naprotiv.

Kvalitet jeste merilo iza kog su stali svi, solidarno, u želji da to merilo bude upravo ono koje mogu uživati svi, bez obzira na pogođenost ovom krizom.

Kvalitet jeste pozitivna selekcija, jedina na koju ova generacija želi da pristane, uprkos nametanju pa povlačenju populističkog predloga smanjenja potrebnih ESPB bodova za budžet sa 48 na 42 boda.

Podržali smo tu meru usled vanrednih okolnosti i uslova studija u prethodnom semestru, kao i neispunjenju dogovorenih dodatnih rokova, ali i upozorili na dugoročne posledice iste u vidu prenošenja većeg broja ispita i nastavka negativne selekcije, one na koju je ova zemlja navikla.

Zakon „podobnih“ gde se nameću oni bez kičme, glasa i stava.

To je zakon koji je u korelaciji sa vladajućom strukturom.

Ovde se pak zahteva podizanje kvaliteta, i nametanje promene koja donosi pozitivnu selekciju.

Nametnuta je i tema indolentnosti i inertnosti, kao i „studentske tišine“ po pitanjima od opšteg značaja.

Sa tim se, naravno, ne mogu složiti.

Posmatrati ovu borbu kroz prizmu isključivo smanjenja školarina jeste pokušaj ogledanja u razbijenom ogledalu, gde je mozaik rasturen po podu, a vi se i dalje posmatrate u tom deliću koji je ostao.

Suštinski, mozaik je moguće primetiti samo sa ostalim delovima u nizu, a mnoge manje primetne pobede rade upravo na tome, da se taj mozaik ponovno sastavi.

Srbija jeste zemlja koja strahuje od promena koje sa sobom nužno i nose ogroman rizik, ali one suštinski predstavljaju šansu, nadu i prvenstveno izbor mogućnosti koje će imati potencijal da prerastu u velike pobede.

Ova pobeda bila bi vezana za najveći potencijal naše zemlje, onaj surovo etiketirani i odbačeni u koji se najpre upire prstom, a koji predstavlja budućnost, to jesu studenti.

I pitanje školarina i predstavlja isinsku tempiranu bombu kako ju je nazvao akademik Vladica Cvetković, ali i bombu koja je satkana od svih poniženja koja su usmerena ka studentima i našim roditeljima, poniženja koja se sastoje od programa „moja prva plata“, gaženja osnovnih prava, pretučenih i krvavih glava, uhapšenih, mislećih i svih onih koji ne ulaze u opis omladine bez kičme.

Deluje da je pomenuti izazov borbe u ovim vremenima potcenjen, imajući u vidu da ova zemlja jeste nalik biletarnici, karte su na javnoj prodaji, a u izboru su članske ili putne karte.

Ipak, poput Brehta, treba verovati tihoj vlasti razuma nad (ne)ljudima, jer iskušenje koje proističe iz dokaza jeste preveliko.

A njegova metafora sa kamenom koji pada dok manjina ubeđuje većinu u okolnost da taj kamen u stvari ne pada, dok na kraju razum ipak odnosi pobedu nad lažnim ubeđenjima, može se lako primeniti i na naše obrazovanje, ali i na celu zemlju.

Pre ili kasnije, razum će prevladati laži, a Srbija će tada prestati da pada, ali neophodna je i naša pomoć, pomoć svih studenata.

Suštinske promene jesu moguće solidarnim glasom, koračanjem i istinskom borbom, a ja kolege pozivam da nam se pridruže na ulici, kako bi se izborili za ono što je naše, a to je pravična cena studija, kvalitetni uslovi obrazovanja, kao i zemlja bez nasilja!

Dvadeset cetvrti septembar, Plato, u 17h cilj je jasan!

U suprotnom, kampovanje ispred Vlade zvuči primamljivo?

Autor je student Pravnog fakulteta