Studenti su bar pošteni

Mirovni pokreti, kao što je bio „Pagvas“, zagovarali su nuklearno razoružanje. U Britaniji je kampanja za eliminaciju nuklearnog oružja bila veoma jaka, sa nobelovcem Bertrandom Raselom na čelu, matematičarem, logičarem, filozofom, sociologom, koji je smatran vodećim intelektualcem Britanije, pa i sveta. Ovaj humanista sa titulama erla i vikonta, bio je u svojim devedesetim godinama, kada je predvodio mirne proteste protiv nuklearnog naoružanja (i rata u Vijetnamu). Jednog dana organizovan je „sedeći protest“ ispred Dauning strita 10, sedišta britanske vlade.

Sedeći demonstranti zakrčili su ulicu i blokirali saobraćaj. Šta je uradila policija? Ništa, došla je sa maricama, pokupila kao vreće protestante, uključujući i Bertranda Rasela i sklonila ih sa ulica. Toliko. Svetski mir je svetski mir, humanizam je humanizam, Bertrand Rasel je Bertrand Rasel, a londonski saobraćaj je londonski saobraćaj.

Naši dobri taksisti krenuli su iz četiri pravca u četiri kolone prema zgradi naše vlade. Gde je bila peta kolona nije bilo jasno, ali kada su izašli iz zgrade Vlade sa svim ispunjenim zahtevima i to nije više bila tajna. Grad je odahnuo posle saobraćajne blokade. Kao i posle studentske invazije iste lokacije i prateće blokade saobraćaja. A kad i naši dobri trudbenici odlaze sa lapovske pruge na „Prvomajski uranak“ i oslobađaju međunarodni saobraćaj duž čuvenog Koridora 10, za koji tražimo prioritetne kredite od međunarodnih finansijskih institucija, odahne cela Srbija (i dobar deo Evrope). A za Evropu, videćemo, da li će da ulaže u zemlju gde svako kome nešto fali udari na svoju državu, odnosno ostatak društva.

Nameštenici koji nisu zadovoljni svojim položajem i stanjem u firmi mogu da pribegnu prinudnim sredstvima da ostvare svoje zahteve (o pravima se da razgovarati). Ako se poslodavcu ne isplati da radnici umesto za mašinama stoje u fabričkom dvorištu i tako mu smanjuju profit, popustiće i usvojiće zahteve. Ako ne, pravo je radnika da napuste firmu i potraže bolji posao. To je svrha štrajka kao takvog. Nezadovoljno osoblje može umesto štrajka (ili uporedo sa njim) da izađe na ulicu ili negde drugde i da obznani svoj protest društvu, ali bez ometanja njegovog normalnog funkcionisanja. Sve ostalo se može podvesti pod ucenu, odnosno teror manjine nad većinom.

Problem države bez države, kakva je trenutno Srbija, jeste što se ta manjina neprekidno menja i terorisani postaju teroristi, i tako naizmenično. Kako se kaže u onom vicu, važan je bruto promet. Sve se, u suštini, svodi na pitanje vlasti. Vlast koja hoće da ostane po svaku cenu ima dve opcije. Jedna je da zavede diktaturu i onemogući normalan, demokratski postupak za smenu (sindrom „S. Milošević“). Druga je da prestane da se meša u svoje poslove i popušta svima koji misle da će svoje probleme rešiti nasilnim metodama na račun drugih (sindrom „M. C.“).

Podsetimo se šta su bili motivi nedavnih protesta.

Advokati su protestovali (istina, samo verbalno) protiv uvođenja fiskalnih kasa, tj. protiv kontrole njihovih prihoda, što se u suštini svodi na uzimanje para iz državne kase. Studenti se bune što moraju da plaćaju studiranje čak i ako ne ispunjavaju zakonske minimume za korišćenje državnog budžeta. (Ovo je, naravno, bio odblesak šezdesetosmaške „revolucije“.) Ono što je kod studenata bilo simpatično (za razliku od hipokrizije drugih nezadovoljnika) jeste njihova iskrenost, iskazana parolom HAJDMO, HAJDE SVI NA BUDŽET! Jer pravo je svakog građanina ove zemlje da upiše fakultet i studira proizvoljno dugo (na račun građana Patagonije?).

Taksisti takođe ne vole fiskalne kase (koje su, inače, odavno uvedene u Francuskoj, npr., tako da izdavanje računa traje pet sekundi, umesto pet minuta), iz istog razloga kao i privatni vlasnici manjih radnji. Oni se, svojevremeno, nisu bunili, jer nisu bili organizovani (ili nisu još), ali se sve svelo na ignorisanje zakonske obaveze. Iako je prećeno strogom kontrolom i kaznama, stvar se svela na prodaju velikog broja fiskalnih kasa (čijih?). Ovo je opteretilo finansije vlasnika, ali nije unelo praktično ništa u državnu kasu. Tako je nerealizovani propis doneo veću štetu nego vajdu.

Naša „siva ekonomija“ ostaje i dalje van domašaja vlasti, koja time i sama tone u sivilo. I tu se krug zatvara.

Stara je istina da je loš (što je stvar mišljenja) zakon bolji od nemanja zakona (što je činjenica). A od lošeg zakona samo je nepoštovanje zakona gore.

Istorija nas uči, takođe, da posle anarhije dolazi diktatura. Odnosno, posle kakokratije (vladavine najgorih) pukovnikokratija (fašizam).

Prof. dr Petar Grujić, Zemun