Stvarnost ispražnjena od smisla

Snežana Kresoja Treći maj, godišnjicu suspendovanih pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa EU , Srbija je dočekala na nultom stepenu institucionalnog, (pseudo)političkog i socijalnog rasula, nudeći zauzvrat građanima iracionalne kompenzacije življenja stvarnosti, stvarnosti ispražnjene od smisla. U stvarnosti ispražnjenoj od političkog racionaliteta arhimedovska tačka oslonca se uzaludno traži i šanse za ojačavanje procesa političke konsolidacije u državi zarobljenoj partitokratskim inženjeringom korumpiranih elita, sve su manje.
Banalnost statistike je neumoljiva: od pet zemalja Zapadnog Balkana, Srbija je jedina sa kojom su pregovori o stabilizaciji i pridruživanju suspendovani.
Od političkog racionaliteta ispražnjenu sedmicu od trećeg do devetog maja, Dana Evrope, srbijanske političke elite popuniće ideološkim ritualom očekivanog finaliziranja pregovora o formiranju vlade. Deklaratorna uveravanja da će Srbija po formiranju nove vlade i na temelju „jasne opredeljenosti za punu saradnju sa Haškim tribunalom“ nastaviti pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju finale dobijaju u najavama da će se Sporazum parafirati u narednih pet meseci.
Od političkog racionaliteta ispražnjenu sedmicu Srbija će intenzivno popunjavati ideološkim ritualima u kojima će se narod dogoditi skupom Narodnog patriotskog saveza „General Ratko Mladić“ i formiranjem hrišćanske milicije »Garde svetog cara Lazara«. I dok se kontinent priprema da obeleži Dan Evrope, Srbija 9. maj, Dan pobede nad fašizmom, smešta u registar radnih praznika između dana duhovnosti (Sv. Sava) i Vidovdana. Evropa 9. maja još jednom demonstrira privrženost antifašizmu kao univerzalnoj potvrdi ideja prosvetiteljstva, humanizma i dostojanstva čoveka, uz parolu »Da se ne ponove Aušvic i fašizam«, dok se u centru Beograda najavljuje podrška politici koja je inherentno fašistička.
U Srbiji procesi selektivne distribucije istorijskog pamćenja i ustanovljenje nove kulture sećanja diskredituju antifašizam kao univerzalnu poruku koja negira etno-nacionalizam, rasni ekskluzivizam, prevođenje kulturnih razlika u biološke i na koncu banalnost zločina. Instrumentalizacijom prošlosti i počinjenih zločina za potrebe neke buduće sadašnjosti, utemeljenjem nove kulture sećanja Srbija se opredelila za ignoraciju i normalizaciju fašizma. Prenebregava se činjenica da je »fašizam ekstremni, ali u osnovi normalizovani nacionalizam« i promoviše tzv. demokratski nacionalizam. Banalizacija i ravnogorski kič samo su pojavni oblici fašistogeneze koja se delom, temelji na: imperijalnoj postratnoj traumi nerealizovanog projekta Velike Srbije; isfrustriranosti i manipulaciji osećajima tranzicionog gubitništva i političkog poniženja; dubokoj socijalnoj raslojenosti; procesima političko-ekonomske izolacije i samoizolacije; dominantnom autoritarnom kulturnom i političkom obrascu i dokidanju individuuma; diskreditovanju racionalnog u cilju jačanja partitokratske države nekompetentnih elita. Srbijanske elite nacionalizuju antifašizam i promovišu demokratski nacionalizam kao jedinu preostalu političku viziju.
Mitsko Kosovo je tačka generisanja iracionalnog, a perspektiva dobrog nacionalizma kao posve razumljivu tumači najavu da će u sedmici od političkog racionaliteta ispražnjenoj, 5. maja u Kruševcu biti osnovana »Garda svetog cara Lazara« čiji će zavet biti »oslobađanje Kosova i Metohije«. Sabor u Kruševcu će biti početak mobilizacije »koja će se proširiti celom Srbijom«. Mir je nažalost, samo »gramatička jednina«, a brutalizacija nasilja, crne hronike i nesigurnost u pluralitetu su svakodnevica Srbije. Normalizacija nasilja i nesigurnosti su stadiji fašizacije društva koji logično vode ka pretnjama i bombaško-terorističkim aktima protiv neistomišljenika. Fašizam teži da dokine pravo na vlastiti stav, teži da ubije reč. Ukidajući granicu između amnestije i amnezije srbijanske elite svesno imputiraju civilizacijsku nekompetentnost otvaranja dijaloga sa temeljnim nasleđem koje Evropa slavi 9. maja: nasleđem prosvetiteljstva, poštovanjem načela ljudskog dostojanstva i humanizma, poštovanjem različitosti i pravom na izbor. Pravom na slobodu i mir. Pravom da se bude stranac. I pravom da se suprotstavi pokličima Viva la muerte! Srbija čeka svog Migela de Unamuna koji će ustati protiv moralne, ljudske, emotivne, političke ravnodušnosti prema zločinu. Atmosfera linča i zavetnih poziva na »oslobađanje Kosova i Metohije« neminovno proizvodi vlastite strance, spremne da ustanu protiv obesmišljavanja naših života, spremne da pišu epistole građanima Srbije i nespremne da žrtvuju etiku istine zarad etike interesa.