Sudbina takmičara iz Matematičke gimnazije

Ovo priznanje Matematička gimnazija je dobila zbog izuzetnih rezultata, pre svega na međunarodnim naučnim takmičenjima, ali i uspešnih naučnih karijera njenih nekadašnjih učenika.

Međutim, ono što se ne spominje jeste naučna karijera nekadašnjih učenika Matematičke gimnazije koji su je proslavili na međunarodnim takmičenjima.

Gde su danas svi ti nekadašnji takmičari na olimpijadama?

Da li su i dalje jednako uspešni?

Da li smo ih zaboravili?

Na srednjoškolskim takmičenjima iz matematike, kao i na srednjoškolskim olimpijadama, deca dobijaju da u određenom vremenskom roku reše neke zadatke.

Svi ti zadaci imaju rešenja i deca se takmiče u savladavanju matematičkih problema za koje se već znaju rešenja.

Da se razumemo, to nisu uopšte laka rešenja i pitanje je da li bi ih ja, kao diplomirani matematičar, uspeo da rešim. Dakle, ovde uopšte ne nipodaštavam talenat i sposobnost naših mladih takmičara.

Međutim, šta se dešava sa tom decom kad napuste Matematičku gimnaziju?

Ta srednjoškolska deca su sjajna u matematici i fizici u svetskim okvirima i nadasve talentovana, pa je za očekivati da kad odrastu većina njih postanu svetski poznati istraživači i profesori.

A da li je to slučaj? Koliko u proseku se to dešava?

Ozbiljno bavljenje naukom zahteva kritičko razmišljanje u vezi trenutnih teorija i problema, kreativnost za njihovo savladavanje, kao i umeće prezentacije svojih ideja.

Da li forsiranjem mladih talenata da bolje od drugih rešavaju već rešene zadatke, mi njih pripremamo za budući naučni rad?

Ili da nas proslave?

Kao što sam rekao, veliko je umeće rešiti teške zadatke na međunarodnim olimpijadama i ne treba da nas začudi da takva deca dobijaju mesta na elitnim inostranim univerzitetima.

Međutim, upis na prestižni univerzitet je samo početak u nečijoj karijeri, a ne krajnji uspeh, a definitivno nije garancija za budući uspeh u životu.

Hoću da naglasim da je meni Matematička gimnazija draga.

Maturirao sam u njoj pre više od 30 godina i vezuju me lepa sećanja. Poznajem dosta takmičara iz moje i budućih generacija.

Draga su mi deca, njihovi roditelji, kao i profesori u današnjoj Matematičkoj gimnaziji.

Nisam imao nikakav poslovni aranžman, niti gajim ikakve pretenzije da se uključim u rad Matematičke gimnazije.

U razgovoru sa decom i roditeljima, uverio sam se da je Matematička gimnazija i dalje lepo mesto za mlade koji vole matematiku, fiziku i druge nauke.

Profesori u Matematičkoj gimnaziji su posvećeni deci i podstiče se njihov razvoj.

Mišljenja sam da je važno da Matematička gimnazija postoji.

Ona jeste i treba da ostane institucija od posebnog nacionalnog značaja.

Ono što mi je žao jeste kada čujem da deca uzimaju personalne trenere za takmičenja; kada čujem da neki misle da je studiranje u Kembridžu krajnji uspeh; kad vidim da se ljubav prema nauci pretvara u neku vrstu rovovske borbe za mesto na takmičenjima.

Nema svrhe i nije lepo da navodim bivše učenike Matematičke gimnazije koji su postizali svetske uspehe u srednjoškolskim međunarodnim takmičenjima, dobijali mesta u prestižnim inostranim univerzitetima, a onda kasnije zatajili.

Ima i onih koji su prosperirali kasnije.

Sigurno tu ima i raznih ličnih razloga za kasniji uspeh ili neuspeh, nevezanih od istrošenosti od takmičenja.

Nije mudro ni lepo suditi pojedincima, ali može da se uradi statistika i predoči javnosti gde su procentualno učesnici međunarodnih srednjoškolskih takmičenja 10 godina nakon odlaska iz Matematičke gimnazije.

Petnaest godina?

Dvadeset godina?

Jesu li u svetskom vrhu kao što su bili tokom srednje škole?

Ako se ispostavi da je dosta njih vremenom sagorelo, čija je to onda odgovornost?

Deca su tu najmanje kriva.

Primetio sam da su i druge škole počele da kopiraju Matematičku gimnaziju i da podstiču svoje nadarene učenike da učestvuju na međunarodnim takmičenjima.

Mišljenja sam da je dovoljno vremena prošlo da statistički možemo utvrditi koliko su međunarodna takmičenja dobra za našu talentovanu decu i da li možda ne bi bilo loše da ih i drugačije stimulišemo.

Ne bi me začudilo da se ispostavi da deca iz Matematičke gimnazije koja učestvuju na međunarodnim takmičenjima imaju manje šanse za uspešnu naučnu karijeru od svojih vršnjaka iz Matematičke gimnazije koji nisu toliko zainteresovani da se takmiče i kasnije odluče da se bave naukom.

Zašto?

Život je maraton, a uspesi na međunarodnim srednjoškolskim takmičenjima su prolazno vreme na 10 km.

Krivo mi je što se to deci ne kaže, već se podstiču da nas proslave sa mestom među prvima na 10 km.

Nemam ništa protiv ako neka deca imaju želju da se takmiče u matematici, ili u drugim naukama, da tu svoju želju i ostvare.

Ono što mi kao društvo imamo odgovornost jeste da ih upozorimo da ne sagore.

Autor je direktor Istraživačkog centra za hemijsku informatiku