Sudbina Vuka Draškovića

Takva opasnost lebdi nad engleskim izdanjem ove knjige, pogotovo kod čitalaca koji nisu dovoljno upućeni u srpsku istoriju, srpsku politiku i tragične događaje sa kraja prošlog i početka ovoga veka.

Nama, koji smo živeli u epohi o kojoj Vuk Drašković piše, svedočili strahotama kroz koje je prolazila Srbija i svi narodi oko nje, ova knjiga je mnogo više od puke autobiografije.

Ožiljke života sam doživeo kao Vukovu ispovest, pre svega pred samim sobom a zatim i pred istorijom, čiji je bio svedok i stvaralac. Ispovest koja je pred nama je višeslojna, ona je u jednom sloju povest koja nas obaveštava ili podseća na događaje koji su imali važan, najčešće tragičan, uticaj na živote ljudi i čitavih naroda na prostoru ubijene Jugoslavije.

U drugom sloju, to je istorijska analiza koja pokušava da dokuči korene i prirodu zla koje Srbiju već dva veka guši i ubija u njoj svaku nadu da može biti, ono što po Vukovom dubokom uverenju mora postati, moderna i slobodna evropska demokratija, koja živi u miru sa sobom i svima oko sebe.

Treći nivo je lična ispovest, introspekcija u kojoj je Vuk na momente nemilosrdan prema samome sebi. Ocenjujući svoje postupke sa vremenske distance, kroz političke i istorijske okolnosti koji su ih oblikovali, Vuk se ne pravda, on pokušava da objasni i razume.

Kada govori o sebi i drugima Vuk ide „raskopčanih misli“, ne štedi nikoga a ponajmanje sebe. Malo je ljudi, čija lična i politička sudbina može tako verno odslikati sudbinu čitavog naroda kao što je to sudbina Vuka Draškovića.

Njegova lična stradanja, stradanja njegove porodice i prijatelja, uništavanje stranke koju je stvorio, jeziva mržnja prema svemu što je kao političar i književnik značio u srpskom društvu, poklapaju se sa jednim od najvećih stradanja srpskog naroda u istoriji.

Trpeo je srpski narod kroz istoriju mnogo veće gubitke nego devedesetih godina prošloga veka, ali takva poniženja i sramotu nije doživeo nikada.

Vuk Drašković je od samih početaka prepoznao ludilo koje će progutati Jugoslaviju i pokušao je da mu se suprotstavi. „Udario sam na Zlo, a Zlo na mene“, reči su sa kraja knjige koje najbolje odslikavaju celokupnu političku borbu Vuka Draškovića.

Sa tim Zlom, Vuk se suočio i pre nego što je postao političar, njegov roman Nož, bio je prvi povod da to Zlo, oličeno u vladajućoj ideologiji i službama bezbednosti udari njega kao mladog pisca. Već tada su Vuk i njegova porodica osetili na šta su sve spremni čuvari ludila.

Isti ljudi koji su bili kreatori i izvršioci sulude politike Slobodana Miloševića, počinili stravične zločine u Hrvatskoj, Bosni, Kosovu, omogućili proterivanje Srba iz Kninske krajine, navukli na Srbiju sankcije, NATO bombe i žig zlikovaca, su isti oni koji su izvršili zločin na Ibarskoj magistrali i pokušali da ubiju Vuka u Budvi.

Isti ti neljudi izložili su stravičnom mučenju Vuka i njegovu suprugu Danicu, nad kojim se zgražavao čitav civilizovani svet. Vuk Drašković, i njegov SPO, bili su jedina brana Zlu, zbog toga su morali da plate visoku cenu.

Padom Slobodana Miloševića Zlo nije prestalo da postoji, naprotiv postalo je još opasnije i pogubnije, jer je ubilo nadu da će Srbija naći svoj put kada se obračuna sa jednim naopakim režimom. Izgleda da uzrok srpske nesreće ne leži u jednom režimu, već u Zlu koje je arhetipsko i starije od svih srpskih režima i vlastodržaca.

Nakon ovolikih godina, čini se da Slobodan Milošević i svita akademika, intelektualaca, udbaša, novinara i drugih „javnih delatnika“ nisu bili uzrok, nego posledica Zla. Danas izgleda da je Slobodan Milošević bio tek portparol Zla.

Ožiljci života nisu ispovest koja je završena, jer su ludilo o kome Vuk govori je življe nego ikada, iako njegovi protagonisti iz devedesetih godina ili više nisu živi ili su suviše stari za ozbiljno delovanje.

Vuk svoju ispovest završava maja 2022. godine kada uveliko traje agresija Rusije na Ukrajinu, a Srbija je „putinizovana“ do granice krajnjeg nacionalnog poniženja. Danas je Srbija, pored Belorusije, jedina evropska država koja nije uvela sankcije Rusiji.

Jedini u čitavoj Evropi slavimo Putinove zločine, vratila se retorika devedesetih, još otrovnija i blesavija. Vojni porazi zločinačke politike Vladimira Putina nikoga u Srbiji ne dozivaju pameti.

Svake večeri sa ekrana raznih televizija neke nova lica iskežena od zla i mržnje sipaju laži i otrov koji narod sa zadovoljstvom guta. Antizapadnjaštvo i mržnja prema svemu zdravom i normalnom postala je vladajuća politika u Srbiji. Od EU smo dalji nego ikada u NATO i ne želimo.

Vuk o svemu tome piše u Ožiljcima života, izgleda da vremena koja dolaze donose nove ožiljke Vuku ili nekome ko će mu biti sličan. Zastrašujuće zvuče pitanja koja Vuk postavlja..“Čekaju li nas nove Ibarske magistrale, nove jame sa krečom, nove „Oluje?“….

Na ta pitanja odgovor će dati vreme. Ako Srbija ne pronađe svoga De Gola Zlo će i dalje gospodariti.

Autor je univerzitetski profesor

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.