Sudija Majić i društvo koje ide u sunovrat

Naime, najviši državni zvaničnici, oličeni u predsednici Narodne skupštine, ministarki pravde i šefu vladajuće poslaničke grupe, izrekli su u toj skupštini niz difamacija na račun sudije Apelacionog suda u Beogradu, Miodraga Majića. I to zato, jer se usudio da javno iskaže stručno mišljenje o ustavnosti predloga jednog zakona, mišljenje koje nije bilo po njihovoj volji.

Hajke na protivnike vladajućeg režima u Srbiji su postale uobičajene. Ali ova je posebno opasna, jer je, prvo, usmerena na službenika sudske vlasti, a drugo, jer dolazi s najvišeg mesta. NJome se ne bave uobičajeni hajkači, tabloidski i internet „novinari“, sakriveni iza inicijala. U nju su se, očigledno organizovano, uključili najviši državni funkcioneri. Čini se kao da glavni lovac ne želi da ispusti lovinu, pa je zato pokrenuo najozbiljnije hajkače.

Međutim, ova hajka, ma koliko bila mučna, gnusna i opasna za gonjenog, ima u sebi jednu dublju poruku. A ta poruka se tiče položaja sudija i sudske vlasti u Srbiji. Ne njihovog položaja u Ustavu Srbije. Jer u našem Ustavu stoji da „uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku“ (čl. 4., st.2). Ona se u stvari tiče realnosti u kojoj srpske sudije već dugo tavore. Poruka je, koliko jednostavna, toliko i zlokobna: „Sudska vlast se ne dobija Ustavom, već se zadobija stručnošću, hrabrošću i savesnošću. Zato neka vam ne pada na pamet da ste takvi i da umislite da ste vlast, jer ako to pokušate, čeka vas „topli zec“ uvreda i kleveta s naše strane“.

A sudska vlast zaista jeste vlast. Barem u teoriji. NJene odluke utiču na živote i sudbine ljudi. Sudovi nisu računari u koje se unesu podaci o činjenicama slučaja i propis koji se na njih primenjuje, a onda iz računara/sudije automatski izađe rezultat. Rečju, sudije nisu mašine koje robotskim glasom govore šta je pravo u konkretnom sporu. Oni su vlast koja tumači zakone, njihovo tumačenje stvara i razvija jedan pravni sistem. I oni su nadasve, ili bi takvi bar trebali da budu, čuvari vladavine prava i zakona. Zato je ta vlast, od sve tri vlasti, najmanje opasna za slobode i prava građana. U njenoj prirodi je da te slobode i prava štiti, a ne da ih ugrožava. Stoga se u uređenoj državi od sudija ne zahteva samo da budu stručni, nego i da budu savesni, odvažni i pravedni. I zbog toga je hajka na sudiju Majića napad na onu vrstu vlasti koja treba da čuva te vrednosti, i koje je on u svojim javnim nastupima štitio.

I da se opet vratimo ustavu. Politička teorija i praksa su jasne: kada onaj u čijim je rukama cela jedna grana vlasti (a u konkretnom slučaju ne jedna, nego dve!), pokuša da, ovakvim i sličnim napadima, prisvoji i pokori drugu granu vlasti, onda je u toj zemlji svršeno i s ustavom i sa slobodom. Prema tome, ako najviši predstavnici zakonodavne i izvršne vlasti, u jednoj tako bitnoj stvari, ne haju za ustav i vode hajku protiv nosioca sudske vlasti, onda je država u kojoj se to dešava, od uređene političke zajednice pretvorena u običnu teritoriju kojom vlada grupa uzurpatora. I to bez obzira na činjenicu da su ta grupa, ili njen vođa, došli na vlast većinom glasova građana. malo drugačije rečeno: vlast se može uzurpirati i kada je stečena većinom glasova birača, ukoliko se grubo i konstantno oglušuje o osnovna ustavna pravila!

Zbog toga, iako zvuči izanđalo i potrošeno da se napad na jednog čoveka proglasi napadom na Ustav i društvo u celini, u slučaju hajke na sudiju Majića upravo se to dogodilo. Miodrag Majić će možda, lično, naći izlaz iz ove opasne situacije u koju je došao zbog zloslutne i besprizorne harange hajkača. Ali društvo u kojem se takve hajke događaju, nema izlaza, osim onog koji vodi u njegov sunovrat. Stoga, ili će, na ovaj ili onaj način, hajke prestati a hajkači zaćutati ili će se društvo sunovratiti.

Autor je vanredni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu