Sudije, imamo li pravo da ćutimo?

Dok se predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti za sve pitaju, i sve probleme rešavaju i o tome uredno informišu javnost, sudska vlast, koja se zove treća grana vlasti, je neprimetna, kao da je nema. Sudovi i sudije se retko vide, a retko se i čuju. O radu sudske vlasti javnost ne zna mnogo. Ono što se najčešće čuje, vidi i pročita o sudskoj vlasti su kritike. Sudije ćute, samo ćute.

Poslednjih dana se u medijima često govori i piše o radniku Aleksandru Obradoviću, koji je na svom radnom mestu u fabrici namenske industrije u Valjevu uhapšen pod sumnjom da je učinio krivično delo odavanja poslovne tajne. NJemu je, prema pisanju medija, sudija za prethodni postupak odredio kućni pritvor. Ta odluka je u žalbenom postupku preinačena u zatvorski pritvor. Odluka je ponovo promenjena, ponovo je određen kućni pritvor. O određivanju pritvora i radu suda izveštavanje je dosta usaglašeno. Novinari i gosti u televizijskim emisijama, onako usput, kažu da je sud donosio odluke o pritvoru pod pritiskom, ili pod velikim pritiskom. Niko ne dovodi u sumnju da je sud bio pod pritiskom, o tome se govori kao o opšte poznatoj činjenici . Deluje da je poznato kako je tekao proces odlučivanja u suda, a deluje čak i da je normalno da je na sud vršen pritisak. Ko je vršio pritisak, to niko ne pominje. Možda je i to opšte poznata činjenica. Možda niko i nije svestan da nije dozvoljeno vršiti bilo kakav pritisak na sud. Izuzetak je pritisak koji su na sud izvršili građani okupljeni ispred zatvora, a koji su najavljivali da će blokirati rad policije, suda i tužilaštva ukoliko Aleksandar Obradović ne bude pušten iz pritvora. Kako izveštavaju domaća sredstva informisanja, pod ovim pritiskom je sud ponovo promenio odluku, pa je zatvorski pritvor preinačen u kućni pritvor.

Na tvrdnje ili konstatacije ili samo izrečene sumnje da je neko uticao na sudije kako da sude, kako da se ponašaju i kakvu odluku da donesu, niko se ne obazire. Izostaje bilo kakva i bilo čija reakcija. Kao da nikome ne smeta što sudovi donose odluke pod nečijim pritiskom. Kao da nije dovoljno zastrašujuća i sama pomisao da je moguće uticati na rad suda i na odluke koje sud donosi. O tome se ćutalo i ćuti se.

Najviše brine činjenica što nije bilo ni reakcije sudija. Ni sudijama ne smeta što se o njihovom radu tako misli i govori. Ništa nisu preduzeli ni predsednik suda, ni Vrhovni kasacioni sud, a ni Visoki savet sudstva. Svi su ćutali i ćute i dalje. Možda misle da nikada nisu pogrešili kad su ćutali. Možda im sve to uopšte ne smeta. Mnogo je onih koji ćute.

To su sve razlozi zbog kojih želim da se podsetimo da je sudija u vršenju sudijske funkcije nezavisan i potčinjen samo ustavu i zakonu. Svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije je zakonom zabranjen. Dužnost svih vladinih i drugih ustanova je da poštuju nezavisnost sudstva. Pozitivni zakoni i Etički kodeks sudija obavezuju sudiju da brani nezavisnost suda od političkih pritisaka, od bilo kakvih intervencija i od svakog uticaja uvek i u svakoj prilici. Svaki sudija je odgovoran za promovisanje i zaštitu sudijske i sudske nezavisnosti. Zakonska obaveza predsednika suda, koji predstavlja sud i sudije, je da štiti nezavisnost , nepristrasnost i ugled suda i sudija kao pojedinaca. Visoki savet sudstva, nezavisan i samostalan organ sudske vlasti ima zadatak da obezbedi i da garantuje samostalnost sudova i sudija.

Nemim posmatranjem zbivanja u društvu, primanjem uvreda, neradom, nevršenjem poverenih ovlašćenja ne može se zaštiti nezavisnost sudije i suda, ne može se steći i sačuvati ugled, niti se može sprečiti uticaj na sud i sudije.

Možda sudije ništa nisu preduzele jer očekuju da to uradi neko drugi. Sudije nemaju naviku da se pojavljuju u medijima, da govore u televizijskim emisijama niti da pišu za novine i časopise.

Predsednik suda je u drugačijem položaju. Ćutanje predsednika suda se ne može objasniti ni opravdati jer je zadatak sudije koji tu funkciju obavlja upravo suprotan. Potrebno je da bude preduzimljiv, da pokreće stvari, da bude aktivan. Potrebno je da bude svestan zbivanja u društvu, da razume da je interes društva da bude informisano o radu suda i o odlukama koje sudovi donose. Trebalo bi da sa medijima ima aktivan odnos koji će obezbediti pravovremeno i kvalitetno informisanje. Te osobe se u svakom momentu moraju ponašati kao čuvari nezavisnosti suda i sudija, kao čuvari njihove nepristrasnosti, samostalnosti i ugleda. Zato odsustvo reakcije, nepreduzimanje, nemo posmatranje i čekanje da sve prođe nije dopustivo. Nije prihvatljivo jer znači da predsednik suda svoj posao ne radi, da posao koji mu je poveren ne radi ni Visoki savet sudstva.

U predizbornim kampanjama mogla su se čuti obećanja političara o promenama koje planiraju da sprovedu ako dođu na vlast. Uglavnom su obećavali da će uraditi sve da se promeni stanje u sudstvu, da će stvoriti pravni i društveni okvir za nezavisno i efikasno sudstvo. Neki su čak obećali da će, kad dođu na vlast, uvesti nezavisno i efikasno sudstvo.

Političari, izvršna i zakonodavna vlast, mogu da donesu zakone koji stvaraju uslove i nude garancije za nezavisno sudstvo. Zakoni jesu važni, ali se zakonom ne rešavaju sva pitanja koja određuju stepen nezavisnosti sudske vlasti. Zakoni su pravni okvir za uređenje i rad sudova. A od toga da li se i kako zakoni primenjuju i da li se koriste zakonom data ovlašćenja i nadležnosti zavisi kakav stepen nezavisnosti i samostalnosti je postignut.

Interes celog društva je da sudstvo bude nezavisno. Nezavisnost sudstva nije pravo ili povlastica koja je sudijama odobrena u njihovom interesu. Stvaranje i očuvanje nezavisnosti suda je u interesu svih onih koji traže i očekuju pravdu, jer se nezavisnošću sudstva osigurava nepristrasnost sudija, a to je garancija da će svi građani pred sudom biti jednaki. Nezavisno sudstvo se ne dobija, ono se stvara. Sudije su zato dužne da takvo sudstvo grade, izgrade i čuvaju. Dužne su da vrše poverenu im funkciju i da se bore da sudska vlast postane vlast. Važeći zakoni im za to daju ovlašćenja, ali ih na to i obavezuju.

Autorka je bivša predsednica Vrhovnog suda Srbije