Sudije nisu na ceni u Srbiji

Legendaran je status sudija Vrhovnog suda SAD koji mogu da stave van snage odluke Predsednika SAD, koji se smatra najmoćnijom osobom na svetu.

Međutim, kada posmatramo sudstvo kao granu vlasti i sudije kao predstavnike te grane vlasti, može se zaključiti da u našem društvu sudijska funkcija nije cenjena niti su sudije odgovorne u meri koju ta funkcija zahteva.

U pošti, u samoposluzi, u opštini ne možete da pređete žutu liniju bez izlaganja prekoru zaposlenih, iako su oni samo pružaoci usluga istim tim osobama koje su neoprezno propustile da pognute glave pomno prate gde im se vrh cipele zatekao u datom trenutku.

Kada dođete na šalter, prinuđeni ste da se skrušeno povijete. U sudnicu se, s druge strane, ulazi „nogom“, bez minimuma pristojnosti, sa zahtevom za trenutno rešenje svakog problema.

Sudije su realno nezaštićene i izložene, najčešće neosnovanim, osporavanjima i uvredama.

Ako mu se desi da se nepropisno parkira, sudija će se lako naći na „crnoj listi“ novinara; on trpi preteće unošenje u lice, pretnje razrešenjem u sudnici itd. Stalnost sudijske funkcije zasad je samo garancija da će sudija provesti radni vek suočavajući se sa takvim i sličnim izazovima.

Po prirodi stvari, 2/3 onih koji se pojave pred sudom su nezadovoljni; u parničnom postupku tužilac ili tuženi, u zavisnosti od toga ko je izgubio spor, a u krivičnom postupku okrivljeni.

I onaj koji je „dobio“ na sudu, često nije zadovoljan – dužinom trajanja postupka, sudskim troškovima, neizvesnim izvršenjem.

Zanemaruju se uspesi suda – okrivljeni koji je oslobođen jer nije izvršio krivično delo, tužilac koji je sačuvao svoju dedovinu uprkos namerama multinacionalne kompanije da njegovih 4 ara pretvori u parking prostor.

Zbog takvog jednog, koji je doživeo pravdu, a to često nije tema, vredno je istrpeti pogrešno usmerenu ljutnju građana, suočavati iz dana u dan s lavinom predmeta, nezadovoljnim strankama i advokatima.

Preskočiti gledanje filma uveče sa porodicom da bi se spremio predmet za suđenje. Ne odvesti dete u igraonicu subotom da bi se diktirala presuda. Biti Sudija je misija.

Jasno je da građani još uvek ne shvataju značaj suda, stalnosti sudijske funkcije i to da je njihovo pravo i potreba da sudija bude nezavisan.

„Otvorena vrata pravosuđa“ su 2019. godine objavila tekst o suštinskom nerazumevanju pravosudnog sistema u tekstu „Zašto u ime naroda nije uvek po volji naroda?“

Ono što nije uočljivo jeste to da ni sudije, skoro isto kao ni građani, ne shvataju svu važnost funkcije koja im je poverena i sve dužnosti koje proizlaze iz nezavisnosti.

To je postalo očigledno prilikom održavanja referenduma o ustavnim amandmana vezanim za pravosuđe, na kome se suštinski odgovaralo na pitanje – treba li nam nezavisnost sudstva.

Nažalost, među sudijama zapatio se i ojačao činovnički mentalitet, delom zbog sveopšteg stanja u društvu, delom zbog reforme od pre petnaestak godina koja je iznedrila mediokritete.

Mediokriteti su korisni ne samo političkoj vlasti, već i raznim interesnim grupama – njima se lako upravlja i postaju „traženi“.

Mnogo je onih koji ćute i uzmiču, obavljajući ovaj posao, ipak, čestito, pošteno i stručno, prevazilazeći bezbroj poteškoća i ograničenja.

U društvu konzumerizma, materijalni položaj, uslovi rada i opterećenost statistikom doveli su sudije u poziciju da ovaj uzvišeni poziv smatraju poslom, zaboravljajući da se od njih očekuje pravda.

Nezavisnost podrazumeva odgovornost.

Odgovoran može biti samo onaj sudija koji je zaista nezavisan.

A nezavisnost mu treba da bi bio nepristrasan kada presuđuje.

U suprotnom, ako je sudija pod nečijim uticajem, pod nečijom kontrolom, odgovoran je ne sudija, nego onaj ko na sudiju utiče, ko ga kontroliše.

Dušanov zakonik iz XIV veka koji bi, da je pisan na engleskom jeziku, bio skoro podjednako značajan kao i Magna carta, propisivao je: „Sve sudije da sude po zakonu, pravo, kako piše u Zakoniku, a ne da sude po strahu od cara“, što ukazuje da je suština nezavisnosti sudstva – nepristrasnost sudije.

Sudstvo, kao jedna od tri grane državne vlasti, „osvajalo“ je svoju nezavisnost, korak po korak.

Amandmani na Ustav o kojima su se građani nedavno izjašnjavali na referendumu unapređuju nezavisnost sudstva i omogućavaju donošenje valjanih zakona i obezbeđenje funkcionalnog pravosuđa.

Međutim, ukoliko ne dođe i do promene u mentalitetu predstavnika pravosudne vlasti, dobra rešenja mogu ostati mrtvo slovo na papiru.

Pred nama je prilika da svako od sudija u punoj meri shvati i prihvati svu odgovornost sudijskog poziva i da, zbog toga, izbori garancije nezavisnosti i zasluži poverenje građana.

Predstojeće izmene zakona šansa su da se sudije vrate na „fabrička podešavanja“, kako bi svaki građanin bio u prilici da oseti blagodeti pravne države.

Autorka je sutkinja Prvog osnovnog suda u Beogradu i članica UO Društva sudija Srbije