Sudije tipa Keli su svetionici pravosuđa

Presuda ovog australijskog saveznog sudije kojom je poništio odluku graničnih vlasti svoje države o ukidanju legalno stečene ulazne vize Novaka Đokovića, njegovo smeštanje u ekstradicioni pritvor i proterivanje iz Australije u koju je bio doputovao radi učešća na tamošnjem master teniskom turniru koji je do tada devet puta osvajao, postaće stalni podsetnik svim budućim australijskim političkim „ekipama na vlasti“ da bi mogle biti pravno sankcionisane kad god budu prijavljene da koriste politikantstvo i protivzakonitost kao alate za upravljanje državom.

Postoji verovatnoća, bez obzira što je ovlašćeni australijski ministar, u daljem sledu događaja, prema oslobođenom Novaku Đokoviću primenio svoje diskrecione mere, i nakon što je sudsko veće saveznog australijskog suda odbilo Novakovu žalbu na izrečenu meru ministra na osnovu koje je „svetski broj jedan“ prisilno deportovan iz Australije, da će časno postupanje sudije Entonija Kelija postati primer dobre prakse kako se na zakonit način može, bar privremeno, stati na glavu „ljigavim politikantskim zmijama“ koje svoj umišljeni ego i nečasne motive nastoje da stave iznad stečenih prava građana.

Nezavisno od toga da li su ti građani „domaći“ ili „strani“.

Sudija Entoni Keli je bez odlaganja, u toku javnog sudskog procesa koji je trajao nekoliko sati, držeći se visokih sudskih standarda, bio utvrdio da je Novakova ulazna viza bila izdata u skladu važećom zakonskom legislativom, te da su granične vlasti njenim storniranjem povredile Đokovićevo zakonski stečeno pravo da može da uđe u Australiju i učestvuje na teniskom master turniru.

I na taj način je tada pljusnuo javnu vaspitnu šamarčinu australijskoj vladi, jer se nije držala slova zakona.

Jer sudiju Entonija Kelija je zanimalo samo da li su, ili ne, granične australijske vlasti nezakonito oduzele izdatu vizu i protivpravno smestile Đokovića u izolaciju i ekstradicioni pritvor.

Dakle, sudija Entoni Keli je u „slučaju Novak Đoković“ svojom presudom odbranio, ovo je zbog srpske javnosti važno naglasiti, stečeno pravo jednog stranog državljanina, što Ustavni i ostali nadležni srpski sudovi nisu ni pokušali da učine u toku i nakon donošenja „Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija“.

Tada je srpsko sudstvo odbilo, ili se izmigoljilo, da ne zaštiti stečena prava penzionera, kojima je srpski parlament, na predlog Vlade, u oktobru 2014. neustavno započeo isplatu umanjenih iznosa penzija delu penzionera čije su penzije bile veće od dvadeset pet hiljada dinara, uz obrazloženje da izvršna i zakonodavna vlast žele, na taj način, da očuvaju finansijsku održivost penzijskog sistema u Republici Srbiji.

Bahato su tada, i bez trunke javnog kajanja, srpske vlasti protivustavno otele od nekoliko stotina hiljada penzionera preko osamsto četrdeset miliona evra, i trajno suspendovale princip usklađivanja penzija sa inflacijom i rastom troškova života.

Takvim postupanjem srpske vlasti su, pored „ozakonjene“ pljačke penzionera, podelile i međusobno suprotstavile gotovo dvomilionsku penzionersku populaciju.

Jedan deo su činili oni penzioneri koje vlast navodno „voli i štiti“, jer im ne smanjuje penzije, a drugi deo oni koje „ne voli“, pa im umanjuje stečene penzije, koristeći, što je, takođe, protivustavno, tu podelu za kreiranje „mašine“ od „voljenih penzionera“ za podršku vlastima i obezbeđivanje gotovo milion i dvesta hiljada „sigurnih glasova“.

Ne obzirući se na mišljenja zaštitnika građana i njegove podneske Parlamentu, Vladi i Fondu PIO da su njihova selektivna postupanja prilikom isplata penzija i restrukturiranju Fonda PIO eklatantni protivustavni i protivzakoniti upadi u ušteđenu imovinu i zakonski stečena prava građana, Ustavni sud i ostali nadležni sudovi srpskog pravosudnog sistema, kojima su se oštećeni penzioneri i njihova udruženja žalili, ostali su mesecima nemi, prebacujući odgovornost s jednih na druge, dok se na kraju, na jedvite jade nije oglasio Ustavni sud izdajući nekakvo politikantsko saopštenje koje „ni pas s maslom ne bi mogao da pojede“, i pokazao da zemlja koja je početkom trinaestog veka imala pravnu državu uređenu tzv. „Dušanovim zakonikom“, nije ni do kolena Australiji koja je u to vreme predstavljala zatvorski areal u koji je engleska imperija depotovala najteže kriminalce sa svog prostora i iz svojih kolonija.

„Slučaj Novak Đoković“ i sudija Entoni Keli pokazali su da su srpski sudovi postali najobičniji prirepci izvršnih vlasti, i da umesto da pomažu građanima u očuvanju njihovih prava i da sankcionišu nezakonita i protivustavna postupanja izvršnih i parlamentarnih vlasti protiv stečenih prava građana, i da, uglavnom, služe za sejanje magle i za pokrivanje nezakonitih i neustavnih postupaka izvršnih i zakonodavnih vlasti.

S tim u vezi postavlja se pitanje kako objasniti borbu za pravnu držvu domaćih političara, koji javno i danima hvale postupanje australijskog sudije Entonija Kelija u njegovim pokušajima da zaštiti stečeno pravo Novaka Đokovića da zaigra na teniskom turniru, i pri tom proklinju australijske izvršne vlasti zbog Novakove deportacije iz zemlje, dok se prema imovini i stečenim pravima ogomnog broja svojih građana ponašaju ignorantski i/ili šibicarski.

Autor je inženjer