Sudska praksa kao izvor pravnog poretka

Toliko dugo suzbijana je ideja o besklasnom i pravednom pravu. Po Aristotelu, pravda je stožerna vrlina da se svakom prizna ono što mu pripada – u jednakom postupanju sa jednakim stvarima (komutativna pravda); u nejednakom postupanju sa nejednakim stvarima srazmerno njihovoj nejednakosti (distributivna pravda); u postupanju prema drugome kao i prema sebi (etička pravda). Ovoj nadvremenskoj i nadzakonskoj vrlini teži svako demokratsko društvo, nastojeći da stvarnost približi pravu a pravo – pravdi.

Propisi postoje da bi se ljudi po njima vladali. Pošto je život inventivniji i dinamičniji od propisa, između njih i stvarnosti uvek postoji manji ili veći nesklad. U prostoru tog nesklada niče, raste i daje plodove praksa sudova u primeni propisa, nastojeći da obale normativnog i stvarnosti približi, ali i svesna da ih nikako ne može sastaviti.

U tom nastojanju kristalizovali su se pojmovi „pravni sistem“ i „pravni poredak“. Pravni sistem čine isključivo propisi, u određenom hijerarhijskom poretku (Ustav, opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava, ratifikovani međunarodni ugovori, zakoni, podzakonski akti, kolektivni ugovori i druga opšta akta). 1) Pravni poredak čine propisi i stvarno ponašanje ljudi. 2) Pravni sistem je jednodimenzionalan jer ga obrazuju samo propisi. Pravni poredak, međutim, ima i normativnu i stvarnosnu komponentu. Propisi su statični i inertni. Stvarnost je promenljiva, pod uticajem morala, politike, ekonomije, socijalnih prilika i drugih derivata vremena. U suočavanju sa životom, sokovi stvarnosti ustajale propise stalno osvežavaju inovativnim tumačenjima.

Kreiranje sudske prakse nije stoga puko presađivanje propisa u život, već njihovo stvaralačko ukrštanje sa stvarnošću koje daje sveže plodove na „zelenom stablu života“, kako bi rekao Gete. ??? korene tog stabla nalivaju bistri potoci razuma, praksa sudova kreativnim tumačenjem može produžiti život propisu i kad je onemoćao. Ali, sudska praksa može propisu i nauditi nezakonitom presudom ukoliko postane pravnosnažna. Tada će stanje uspostavljeno tom presudom postati pravni poredak, iako nije u skladu sa pravnim sistemom. Stvarno ponašanje ljudi može anulirati i primenu čitavog zakona, što se dogodilo Zakonu o odgovornosti za kršenje ljudskih prava (kolokvijalno – Zakon o lustraciji), koji je postao čuven po tome što se u toku desetogodišnjeg važenja (2003-2013) nije primenio ni jedan jedini put. Ako to može, može anulirati i primenu određenih zakonskih odredbi. Evo primera: Zakon o parničnom postupku, u glavi XXIX, uređuje posebna pravila za parnice iz radnog odnosa. Njih pokreće i zaposleni (kad povredu prava učini poslodavac) i poslodavac (kad povredu prava učini zaposleni). Spor iz radnog odnosa ima šire značenje, jer obuhvata i spor po tužbi zaposlenog i spor po tužbi poslodavca. Radni spor ima uže značenje, jer se u svim parnicama iz radnog odnosa odnosi samo na spor po tužbi zaposlenog protiv poslodavca. Sudska praksa, međutim, smatra da se odredbe pomenute glave primenjuju u sporu po tužbi zaposlenog protiv poslodavca, a ne i u sporu po tužbi poslodavca protiv zaposlenog, iako naslov te glave glasi: „Postupak u parnicama iz radnog odnosa“ i bez obzira što član 437 Zakona o parničnom postupku razlikuje „parnice iz radnih odnosa“ i u okviru njih – „radne sporove“. Sudska praksa uglavnom unapređuje pravni sistem, ali ga, kao u ovom slučaju, može i unazaditi.

U nastojanju da se pravo približi pravdi, valja razlikovati podnošljivo i nepodnošljivo nepravedne propise. Neprihvatljivo nepravedni su na primer bili fašistički zakoni o uništavanju Jevreja, Roma, Srba i pripadnika drugih „nižih rasa“, na koje je povodom Nirnberškog procesa ukazao nemački filozof Razbruh. Takav karakter su, zbog nerazumno visokih prekršajnih kazni, imali ošešeljen medijski zakon iz 1998. godine i omlađijan medijski zakon iz 2009. godine. Ignorisanjem nepodnošljivo nepravednih zakona, pravni sistem se, pod uticajem pravde, preobražava u pravni poredak. Ali, pravda unapređuje pravo i kreativnom sudskom praksom kad postoje pravne praznine ili kad propisi, iz različitih razloga, nisu dovoljni da se nastali životni odnos razreši.

Sudska praksa ima šire i uže značenje. Sudsku praksu u širem smislu čine odluke, stavovi, mišljenja, shvatanja i drugi proizvodi sudskog rada, bez obzira na vrstu i stepen suda. Sudsku praksu u užem smislu čine odluke, stavovi, mišljenja, shvatanja i drugi proizvodi sudskog rada kojima se obezbeđuje jedinstvena primena propisa. Njome se iz ukupnog fundusa sudske prakse izdvajaju produkti sudskog rada Vrhovnog kasacionog suda i sudova koji donose odluke u postupku po žalbi.

Sudska praksa se objašnjava različito, u traganju za odgovorom na pitanje – da li je izvor prava. Jedni smatraju da sudska praksa nije izvor prava. Drugi smatraju da sudska praksa po pravilu nije izvor prava, ali da u slučaju pravnih praznina ima tu snagu. Treći smatraju da je sudska praksa supsidijarni izvor prava, kad se propis ne može upotrebiti.

Kad postoje pravne praznine i kad su propisi prevaziđeni ili manljivi, sudovi kreiraju sudsku praksu uvodeći pravdu u pravni poredak. Oni to čine zato što dinamizam i suptilnost života izmiče propisu: nekad – što ga nema; nekad – što nije potpun ili jasan; nekad – što je izgubio smisao; nekad – što nije usklađen sa propisom jače pravne snage; nekad – što bi njegova primena vodila zloupotrebi prava; nekad – što postoji drugi razlog njegove nemoći. U tim neprilikama sud ne može odbiti da pruži zaštitu pozivajući se na mane pravnog sistema, pa mu preostaje da uspostavi pravni poredak suđenjem po pravičnosti. Po Božidaru S. Markoviću, takvo suđenje jeste supsidijarno, pošto je moguće samo ako, zbog mana u pravnom sistemu, nije moguće suđenje po pravu. Iako deluje iz „drugog plana“, pravičnost je značajan činilac dobrog suđenja, jer omogućuje da se u slučajevima nemoći pravne norme rešenje potraži u suptilnim slojevima komutativne, distributivne i etičke pravde. Ali, i kod ovakvog suđenja sudija mora paziti da ne zapadne u proizvoljnost, arbitrarnost, sentimentalnost ili slično stanje duha, kao i da ne podleže iskušenjima pristrasnosti, neprincipijelnosti, korupcije ili drugih rizika slobodnog suđenja.

Sada kad znamo kako nastaje sudska praksa, mogli bismo zaključiti da ona nije izvor prava, jer ne pripada pravnom sistemu, ali da jeste izvor pravnog poretka koji snagom judikata uspostavljaju sudije. Ali i sudska praksa ima izvore u propisima i pravdi, bez kojih nije moguće premostiti obale normativnog i stvarnog, pravnog i pravednog.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji