Sudska vlast iza izvršne

Spomenute ustavne odredbe poručuju da nosioci sve tri vlasti moraju uživati jednak tretman. Ali, ne uživaju ga. Umesto da u vršenju vlasti budu „jedan pored drugog“, oni su „jedan iza drugog“. Vodeću poziciju je zauzela (uglavnom laktovima) izvršna vlast, iza nje je zakonodavna a tek na kraju sudska.

Neravnopravni tretman došao je do izražaja i pri izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Sledeći logiku poretka „jedan iza drugog“, mediji su marginalizovali izbor gospođe Nate Mesarević. Vest o tome Politika je objavila na strani 9. u rubrici „Ukratko“, a Televizija B92 pri kraju dnevnika, posle informacije o saslušanju svedoka u jednom istražnom predmetu. Vest o izboru predsednika Narodne skupštine ili Vlade, uvek ima prvorazredni značaj. Tako bi moralo biti i kad je reč o predsedniku najvišeg suda u zemlji.

Ako hoćemo autoritativnu sudsku vlast, moramo se sa više respekta odnositi prema događajima važnim za njeno funkcionisanje. U ovom slučaju, nije bilo tako. Skupštinska sednica obavljena je u polupraznoj sali, bez prisustva predsednika Vlade i ministra pravde, kojima je obeležavanje vizne liberalizacije u Briselu bilo važnije od izbora predsednika najvišeg suda u zemlji.

Prema članu 144. stav 1. Ustava, presdednika Vrhovnog kasacionog suda bira Narodna skupština na predlog Visokog saveta sudstva, po pribavljenom mišljenju opšte sednice tog suda i nadležnog skupštinskog odbora. Ovo važi i za izbor prvog i za izbor svakog narednog predsednika najvišeg suda. To, međutim, nije odgovaralo predlagaču (Vladi) i donosiocu (Narodnoj skupštini) Zakona o sudijama, pa je njegovom odredbom člana 102. stav 5 (druga rečenica) predviđeno da je za izbor prvog predsednika dovoljno samo mišljenje nadležnog skupštinskog odbora. Kako zakon ne može da bude u suprotnosti sa Ustavom, i prvi predsednik Vrhovnog kasacionog suda morao je biti izabran kako je određeno Ustavom. Nažalost, nije, jer je izabran bez prethodno pribavljenog mišljenja opšte sednice suda na čijem će čelu biti. Ono i nije moglo biti pribavljeno, pošto izbor sudija najvišeg suda, koji tu sednicu čine, nije izvršen u roku od 90 dana od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva, kako je predviđeno članom 100. stav 2. Zakona o sudijama. Tako je Srbija, umesto da najpre izabere sudije Vrhovnog kasacionog suda pa potom predsednika, prvo izabrala predsednika tog suda da bi tek potom birala sudije. Dok se one ne izaberu, predsednik će rukovoditi nepostojećim sudom!

Na validnost odluke o izboru predsednika utiču i mane predloga. Po Ustavu (član 144. stav 1) i Zakonu o sudijama (član 102. stav 5), predsednika Vrhovnog kasacionog suda predlaže Visoki savet sudstva. Odluka o tome donosi se, po članu 17. Zakona o visokom savetu sudstva „većinom glasova svih članova“. U momentu odlučivanja Savet nije imao sve izborne članove, jer član iz reda profesora Pravnog fakulteta nije izabran, dok je član iz reda advokata izabran na predlog nenadležnog organa (zbog čega je pokrenut odgovarajući postupak pred Ustavnim sudom). Kako svi članovi Visokog saveta sudstva imaju jednako pravo da iznose mišljenja, stavove i argumente i da odlučuju, taj organ nije mogao da radi u nepotpunom, odnosno nepropisnom sastavu, a pošto je radio njegove radnje i odluke nisu pravno perfektne.

Visoki savet sudstva zapao je u dubiozu i zato što se konstituisao pre izbora članova iz reda profesora Pravnog fakulteta i advokata, čime je povredio član 54. stav 1. zakona po kome radi. Navedene mane narušavaju i validnost izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Ipak, mogu se ublažiti. Za to je potrebno: 1) da Narodna skupština izvrši izbor člana Saveta iz reda profesora Pravnog fakulteta po predlogu zajedničke sednice dekana; 2) da Narodna skupština stavi van snage odluku o izboru člana Saveta donesenu na predlog Upravnog odbora Advokatske komore Srbije i donese odluku o izboru člana Saveta na predlog Skupštine advokatske komore Srbije; 3) da se Visoki savet sudstva konstituiše u kompletnom sastavu i konvalidira sve radnje i odluke koje je do tada preuzeo, odnosno doneo. Time bi učinjene greške bile sanirane do mere podnošljivosti. Ali, ne i zaboravljene.

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union