Sudska zaštita u slučajevima masovnih povreda prava

Trgovinska firma je prodala kupcima dve hiljade neispravnih kućnih vaga za merenje telesne težine; Gradska toplana, zbog zastarelosti opreme za prečišćavanje, emituje štetne supstance iznad dozvoljenog maksimuma, što ugrožava zdravlje ljudi na kontaminiranom području; Komunalno preduzeće je u oglasu za posao vozača kamiona navelo da se mogu prijaviti samo osobe muškog pola.

Sve su ovo primeri nezakonitih postupanja, koji se međusobno veoma različiti.

Razlikuju se po tome u kojoj oblasti su nastali, koja su prava povređena, koji vidovi zaštite pripadaju oštećenim licima, šta je osnov odgovornosti za povredu prava itd.

Uprkos razlikama, navedene primere nezakonitog postupanja povezuje jedno zajedničko obeležje koje ih svrstava u istu kategoriju – u kategoriju masovnih povreda prava, specifičnih situacija koje nastaju kada protivpravnim postupanjem istog pravnog subjekta biva povređeno pravo većeg broja lica.

Barijere na individualnom putu do pravde

U navedenim primerima masovnih povreda prava svaki oštećeni može tražiti obeštećenje od onoga ko je odgovoran za povredu prava, a ako to ne urodi plodom, može pokrenuti parnicu za zaštitu svog individualnog prava.

Malo je, međutim, verovatno da će se oštećeno lice na takav korak odlučiti. Potrošači kojima je naplaćena veća cena električne energije to neće učiniti jer je taksa za tužbu veće od potraživanja koje u sudskom postupku mogu ostvariti. Racionalni će biti i kupci kućnih vaga, pa će trgovac koji je možda svesno na tržište plasirao neispravne uređaje zadovoljno trljati ruke.

Mali su izgledi da će oni kojima gradska toplana godinama ugrožava zdravlje pokrenuti parnicu, jer su svesni da bi, zbog disbalansa u moći i resursima, parnica bila nalik borbi Davida i Golijata.

Teško se može očekivati da će neka žena koju je komunalno preduzeće diskriminisalo na osnovu pola odlučiti da traži sudsku zaštitu.

To bi po zakonu mogla da učini neka nevladina organizacija, ali je malo onih koje imaju dovoljno kapaciteta i resursa za upuštanje u takvu rizičnu avanturu, što potvrđuje i činjenica da se broj tužbi za zaštitu od diskriminacije podnetih od strane nevladinih organizacija meri promilima.

Preostaje još i mogućnost da institucija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti pokrene parnicu, ali čak i kad bi tužba bila podignuta, u toj parnici bi se, eventualno, utvrdilo da je izvršena diskriminacija, diskriminatoru bi bilo zabranjeno da ubuduće vrši diskriminaciju, što za diskriminisanu ženu možda ne bi bila adekvatna satisfakcija.

Od masovnih povreda prava do masovnih tužbi

Poslednjih desetak godina neki slučajevi masovnih povreda prava dobili su sudski epilog. Reč je o slučajevima masovnih povreda povodom kojih su advokati u ime oštećenih lica podneli hiljade i hiljade tužbi.

Jedan od najpoznatijih takvih slučajeva jeste slučaj diskriminacije ratnih vojnih rezervista u isplati ratnih dnevnica po osnovu mesta prebivališta.

Povodom ovog slučaja, u periodu 2010-2019. pred nadležnim sudovima sa područja Apelacionog suda u Kragujevcu pokrenute su 35.483 parnice, a pred sudovima sa područja Apelacionog suda u Nišu 18.447 parnica.

Masovne tužbe podnošene su i u mnogim drugim slučajevima masovnih povreda prava: protiv Nacionalne službe za zapošljavanje, zbog isplate umanjene naknade za slučaj nezaposlenosti, protiv JP „Železnice Srbije“ zbog isplate umanjenih naknada za smenski i noćni rad, ishranu i regres, protiv Fonda PIO, zbog diskriminacije poljoprivrednih osiguranika u pogledu usklađivanja penzija, i dr.

Iako su parnice po masovnim tužbama različite jer su povodi za njihovo pokretanje različiti, one imaju i niz zajedničkih obeležja:

* tužioci su, po pravilu, fizička lica, a tuženi, po pravilu, korisnici javnih sredstava; tužioci angažuju punomoćnike advokate, pri čemu se u velikom broju masovnih parnica javljaju nekoliko istih advokata;

* u tužbama se, po pravilu, ističu zahtevi za isplatu novčanog iznosa, sa pripadajućim kamatama, ili zahtevi za utvrđenje;

* visina zahteva za naknadu troškova postupka premašuje iznos potraživanja;

* zbog male vrednosti predmeta spora, parnice se vode po pravilima postupka u sporovima male vrednosti, izuzev parnica za zaštitu od diskriminacije i parnica u kojima se ostvaruju potraživanja iz radnog odnosa, koje se vode po pravilima drugih posebnih postupaka;

* tuženi u ovim parnicama, po pravilu, ne preduzimaju procesne radnje koje bi omogućile da se smanji iznos parničnih troškova, čak i kada parnici prethodi na stotine sličnih parnica pravnosnažno okončanih na štetu tuženog;

* sudovi, po pravilu, ne koriste mogućnost spajanja postupaka u cilju ubrzanja raspravljanja i smanjenja troškova postupka, iako su za to ispunjeni zakonski uslovi.

U javnosti se povremeno ukazuje da podnošenje masovnih tužbi prate ponašanja suprotna kodeksu profesionalne etike advokata, kao što su nuđenje advokatskih usluga, reklamiranje, angažovanje posrednika za pronalaženje klijenata, obećavanje povoljnog ishoda i sl.

U kojoj su meri ove pojave zaista rasprostranjene, za sada nije poznato, jer ove pojave nisu bile predmet istraživanja.

Posledica masovnih tužbi: ko je na gubitku?

Fenomen masovnih tužbi izaziva nesaglasive pravne i ekonomske posledice i otvara brojna etička pitanja. Hiljade i hiljade masovnih tužbi, kojima su pojedini sudovi bukvalno zatrpani, parališe rad sudova i negativno se odražava na njihovu ukupnu efikasnost u radu, čime se dovodi u pitanje ostvarivanje prava na suđenje u razumnom roku.

Beleži se i neujednačenost sudske prakse, što podriva pravnu sigurnost i dovodi u pitanje poštovanje standarda pravičnog suđenja. Masovne tužbe izazivaju i nesagledive ekonomske posledice s aspekta javnih interesa i, u krajnjem, pogađaju sve građane i građanke.

Za masovne povrede prava potrebna kolektivna zaštita

Kako se problem masovnih tužbi može rešiti? Najefikasnije tako što će se eliminisati povodi za njihovo podnošenje, što podrazumeva zakonit rad pravnih subjekata i poštovanje principa savesnosti i poštenja.

Ali, kako je neko nekad rekao: „Da su ljudi dobri, zakoni im ne bi bili potrebni“. Zato zakonodavna vlast mora računati s tim da će masovnih povreda i dalje biti.

Da bi se obezbedio delotvoran pristup pravdi i obezbedila efikasna i ekonomična pravna zaštita u slučajevima masovnih povreda prava, a pravosudni sistem sačuvao od kolapsa, neophodno je bez odlaganja pristupiti uspostavljanju adekvatnog mehanizma za kolektivnu zaštitu prava.

Sasvim je izvesno, i iskustvo to potvrđuje, da standardna parnica nije prilagođena zašiti prava u slučajevima masovnih povreda jer je kreirana prema modelu individualnog spora.

Zato su u različitim delovima sveta razvijeni raznovrsni mehanizmi za kolektivnu zaštitu prava, kao što su klasne tužbe, organizacione tužbe, reprezentativne tužbe i sl.

Svaki od ovih mehanizama omogućava da se u slučajevima masovnih povreda prava umesto hiljade pojedinačnih parnica vodi jedna, u koju se uključuju svi koji žele da dobiju odgovarajuće zadovoljenje.

Pored uporednih iskustava koja ne manjkaju, zakonodavac treba da uzme u obzir i sopstvena negativna iskustva sa kojima se suočio prilikom kreiranja „Postupka za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana“.

Kao što je poznato, odredbe ovog posebnog parničnog postupka, koji je bio regulisan Zakonom o parničnom postupku iz 2011. godine, Ustavni sud Srbije je 2013. godine proglasio neustavnim.

Imajući u vidu opredeljenje Srbije da pristupi Evropskoj uniji, najkorisnije bi bilo da se u oblikovanju kolektivnog pravozaštitnog mehanizma zakonodavac osloni na iskustva država članica Evropske unije, koje svoje mehanizme grade na principima utvrđenim u Preporuci o zajedničkim principima za mehanizme kolektivne zaštite, koju je Evropska komisija usvojila 2013. godine.

Autorka je redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu i članica Centra za pravosudna istraživanja CEPRIS