Suficit budžeta, deficit objektivnosti: Analiza ekonomiste Vojislava Guzine

To znači, biće veće za 21,1 odsto, što je, kažu, mnogo više od zvanične inflacije. Dakle, veliki su izgledi da se penzioneri, bar privremeno, osete bolje, ili manje loše tretiranim u odnose na zaposlene, čije su zarade, godinama unazad, brže rasle od penzija.

Pre desetak godina prosečna penzija je bila preko 56 odsto prosečne zarade, a u junu ove godine 44,2 odsto. Posle ovih povećanja, već u januaru iduće godine bi prosečna penzija mogla skočiti na 48 odsto prosečne zarade, jer je malo verovatno da tadašnja prosečna zarada premaši 812 evra, ako je junska iz ove godine iznosila 729 evra.

Ministar finansija u svođenju svoje najave našeg još boljeg sutra, zaključi – kao što vidite, približavamo se, sigurno, obećanju da prosečna zarada krajem 2025. godine bude 1.000 evra a prosečna penzija 450 evra, čime je istovremeno najavio da će do kraja 2025. godine penzije opet pasti u odnosu na zarade. Dakle, penzioneri bi mogli reći – ovo naše zakratko bijaše.

Ima mnogo razloga za drugačije razmišljanje i obraćanje narodu. Počnimo od podatka o prosečnoj zaradi, koji, ne dovodeći u pitanje tačnost obračuna koji vrši nadležni statistički organ, skoro da više nema nikakvu vrednost kao ekonomski pokazatelj, zbog ekonomskih nejednakosti koje ozbiljno premašuju odgovarajući evropski pokazatelj. Šta znači prosečna zarada ispod koje zaraduje bar dve trećine zaposlenih, a polovina zaposlenih zaraduje do medijalne zarade, koja je za oko 25 odsto manja od prosečne. A da ne govorimo o nivou prosečne zarade u odnosu na zemlje s kojim bi bi bilo normalno da se upoređujemo.

Što je još gore, masa i rast zarada, plata i penzija su u neskladu ostvarenim BDP-om na štetu investicionog potencijala, zbog čega su, uz razne sistemske defekte, investicije prvenstveno oslonjene na strana sredstva, da je rast BDP-a neuporedivo više rezultat ekstenzivnog rasta zaposlenosti i proizvodnih i uslužnih kapaciteta, nego produktivnosti, tehnološkog napretka i promene strukture privrede.

Snaga i stabilnost dinara u odnosu na evro je u potpunom neskladu sa štednjom u dinarima, dugovima države u dinarima (23 odsto) i depozitima stanovništva i privrede u dinarima kod banaka, i obrnuto u plasmanima banaka (ispod 40 odsto) a odnos dinara i evra je takav da nas vrednost svih ekonomskih kategorija u evrima sve više udaljava od realnosti. Zato nam javni dug, i ako u neprekidnom porastu, pada u odnosu na BDP, koji će i ove godine porasti i u dinarima i u evrima preko 14 odsto, i ako ćemo biti srećni ako realno poraste 2,5 odsto, kako je na početku godine planirano.

Vratimo se budžetu s početka teksta, i pohvalama da nam je budžet u suficitu. Naročito, da s našim budžetskim suficitom uporedo ide i zaduživanje države veće za šest meseci od planiranog deficita budžeta za celu godinu. Da se u rashode u postupku rebalansa budžeta uključuju rashodi o kojima je već odavno odlučeno, kao što su dodatno povećanje penzija, plata delu zaposlenih u javnom sektoru, davanja deci do 16 godina, kapitalni izdaci, između ostalog, i povodom izložbe Ekspo 2027, raznih sportskih objekata i da ne nabrajam.

Najmanje slušamo o ulaganju u izgradnju kanalizacije na periferiji Beograda i završetku investicija koje bi bar prepolovile izlivanje otpadnih voda u reke oko Beograda, o čijoj nas količini onomad obavesti ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Rečju, višak nepotrebnih i manjak prioritetnih investicija.

Šta reći, osim da smo, očigledno, zaboravili, a mnogi u vlasti možda i ne znaju da raspodela i trošenje stvorenog i pozajmljenog na nivou države, razvojni i drugi podsticaji, nisu stvar dnevne politike a pogotovo odluke pojedinca, osim u vanrednim situacijama, već sastavni deo prepoznatljive i usaglašene razvojne i ekonomske politike.

Autor je ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.