Sukob estradnih političara

Možda bi se moglo reći da je Trifunović nacionalista, ali bi i to značilo nekakvu ideološku profilisanost, a pre bi se reklo da je njemu u glavi haos: u prošlosti je branio ubicu i kriminalca Legiju, drugovao sa raznim nacionalistima, ali i nosio majicu sa likom Jovana Divjaka u Sarajevu. On je čovek sa ogromnom, ali nekultivisanom energijom koji će u politici vrlo brzo izgoreti – zapravo je produkt jednog izbezumljenog dela društva koje ne zna kako da odgovori na dubinsko raspamećivanje koje godinama sprovodi Vučićev režim – nešto kao pokušaj „ljute trave na ljutu ranu“.

Odgovara i LSV-u i vojvođanskim autonomaškim političarima koji su ovaj govor jedva dočekali kao dokaz toga da su svi „političari iz Beograda“ centralisti i nacionalisti koji bi da porobe Vojvodinu. Pokušavaju na ovome politički da poentiraju, i trudiće se da što duže ova priča bude prisutna u javnosti kada već ništa drugo osim olinjalih, nemotivišućih frazetina ne mogu da ponude. Svakako da odgovara i Čanku, koji pokušava da iskoristi činjenicu da je Trifunović ispalio potpuni ćorak kada ga je optužio za separatizam i time na neki način ovom političkom mrtvacu udahnuo malo života. Čanak više voli da ga optužuju za separatizam nego za nešto potpuno obrnuto, a što je već godinama evidentno – on je zapravo čovek čiji je cilj potpuno drugačiji, a to je da onemogući bilo kakvu društvenu i političku alternativu u Novom Sadu i Vojvodini, a celokupan politički angažman sveden mu je na diskreditaciju ideja za koje se formalno zalaže. Nije to ništa novo i neobično: i Turska je vladala Srbijom i drugim zemljama korumpirajući društvenu i političku elitu, uključujući i ljutog čuvara identiteta – Crkvu. Čanak više voli da ga proglašavaju separatistom nego da pričaju o njegovim vezama sa vlašću, formalnim i neformalnim koalicijama sa SNS-om, vezama (ovog nazovilevičara) sa krupnim kapitalom, o već literarizovanom načinu života prepunom „starorimskih“ bahanalija i ubistava divljih životinja što u Vojvodini, što u Africi. Čovek, uostalom, za sebe kaže da živi od nedostatka dokaza …

Čini se da je sam režim najviše profitirao: uspeo je da u određenoj meri uzdrma proteste i skrene pažnju građana na jednu potpuno efemernu stvar kakav je sukob između Trifunovića i Čanka. Vlast je sa svojim saradnicima prvobitno pokušala da destruira protest spolja, proglašavajući ga što neprijateljskim, što ekstremno desničarskim, ali kada je videla da stvar izmiče kontroli, i da se građani u sve većem broju okupljaju na njima – odlučila se za varijantu B, odnosno uništavanje protesta iznutra. Prvi protest u Novom Sadu pokušali su, na sreću bezuspešno, da organizuju ekstremističke organizacije bliske vlasti. Prema nekim informacijama, veliki broj desničarskih natpisa i obeležja na protestima upravo organizuju predstavnici SNS-a, a fotografi režimskih medija imaju zadatak da te fotografije pošalju u svet, zbog čega se ovi guraju u prvim redovima. Vučićevom režimu je cilj da demonstracije predstavi mnogo desnijim nego što to jesu, i u tome mu pomažu tzv. građanisti koji su deo njegove piramide korupcije. To je poruka za Zapad: ukoliko mi odemo, imaćete desničare. U tom smislu, Sergej Trifunović im je svojim istupom olakšao posao. O Čanku nema potrebe ni govoriti. Vučićeva levica i desnica imaju dobre duple pasove i centaršuteve, nema govora.

Autor je predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine

(izvod iz šireg teksta objavljenog na sajtu Lupiga)