foto FoNet/InstagramAnaliza politike velike države poput Narodne republike Kine zahteva izuzetno poznavanje ne samo te zemlje, već i međunarodnih odnosa. Ipak, neka bude dopušteno da se određeni zaključci mogu izvući i na osnovu legitimne opservacije određenih činjenica i od strane onih koji nisu specijalisti za sino-pitanja, a čija teorijska polazišta ne pripadaju školi realizma ili neorealizma, već socijalnog konstruktivizma.
Prema tom shvatanju države se ne mogu isključivo posmatrati kao interesom i moći vođeni, racionalni akteri u anarhičnom „prirodnom“ stanju sveta odvojeni od pojedinaca, njihovih vrednosti, strahova, identiteta i time uslovljene percepcije pretnji, izazova i opasnosti.
Drugim rečima, onih koji sebe svrstavaju u školu mišljenja prema kojoj realisti, kako navodi Aleksandar Vent, ne mogu uverljivo da objasne činjenicu da su npr. za „SAD veća pretnja pet nuklearnih raketa Severne Koreje nego 500 Velike Britanije“ niti raspad Sovjetskog saveza.
U kontekstu međunarodnih odnosa upada u oči dominantna interpretacija u srpskoj političkoj javnosti da je Kina izrazito antizapadno, a posebno antiamerički orijentisana, te da „jedva“ čeka da izvrši vojnu invaziju na Tajvan, da bezrezervno pomaže Rusiju i da parira „kolektivnom Zapadu“ u međunarodnoj areni rukovodeći se isključivo svojim nacionalnim interesima u cilju stvaranja „multipolarnog“ sveta.
Sigurno je da će poseta predsednika Kine Si Đinpinga Beogradu imati funkciju, jednostranim predimenzioniranjem antiameričkog aspekta kineske politike, podsticanja uverenja da zvanična Srbija nije sama ako gradi antagonizam prema „kolektivnom Zapadu“.
Međutim, ostavljajući po strani notorne argumente ekonomskih interesa i teritorijalnog integriteta, predložićemo određene aspekte koji ukazuju da antiamerička očekivanja srpskih nacionalista, usled sopstvenih pogrešnih premisa, koja polažu u Kinu, mogu biti suštinski izneverena.
Prvo, odnos između Kine i Tajvana je mnogo složeniji nego što to izgleda kroz „nacionalno osvešćenu“ vizuru. Između stanovništva Kine i Tajvana nema etničkih razlika, nacionalnost Han je dominantna kako na kontinentu tako i na ostrvu.
Razlika je isključivo ideološka i politička, naime Kinom rukovodi Komunistička partija Kine, a Tajvanom prevashodno Kuomintang. Ove dve partije su bile saveznici tokom perioda oslobođenja Kine od feudalizma i strane dominacije početkom XX veka u tzv.
Prvom narodnom frontu. Kineski istorijski politički lider Sun Jat Sen, prvi predsednik republike Kine, simbolički je uklesan kako u Ustavu NR Kine tako i u najvišem pravnom aktu Tajvana.
Tenzije između dve partije koje su prerasle u građanski rat, desile su se nakon smrti Sun Jat Sena i dolaskom generalisimusa Čang Kaj Šeka, vojnog komandanta zajedničkih oružanih snaga, na čelo Kuomintanga, te zaokretom od liberalizma ka nacionalizmu, „tradicionalnim vrednostima“ i pokoljem komunista u Šangaju 1927. godine.
Koren političke nezavisnosti vlasti na Tajvanu je u povlačenju pripadnika Kuomintanga na to ostrvo, tada međunarodno priznatih predstavnika Republike Kine i uspostavljanja suverene vlasti, koju KP Kine ne priznaje, osnovavši 1949. godine Narodnu republiku Kinu kao jedinu legitimnu i legalnu državu pod svojom suverenom vlašću.
Drugo, odnos NR Kine i Tajvana sa SAD ima više nivoa, ovde ćemo ukazati na onaj opet tako blizak „nacionalno“ osvešćenima, tj. prošlost, kratkim osvrtom.
Ako su SAD istorijski vezane za Kinu, i obrnuto, tome je najviše doprineo zajednički napor u ratu protiv imperijalnog Japana kao potpisnika Trojnog pakta.
Naime, tokom četrnaestogodišnje okupacije Kine od strane japanskih nacionalista, stradalo je, prema nekim procenama, 35 miliona Kineza.
U Drugom svetskom ratu, na Pacifičkom frontu protiv Japana glavni saveznici su bili SAD i ponovo objedinjene zajedničke oružane snage KP Kine i Kuomintanga u tzv. Drugom narodnom frontu.
Ideološke razlike i pragmatizam diktirali su različite faze u kinesko-američkim odnosima u drugoj polovini XX veka, od priznavanja Kuomintanga kao legitimnog predstavnika Kine, do povlačenja ovog priznanja sedamdesetih godina XX veka, reducirajući tu vlast na ostrvo Tajvan prekidajući diplomatske odnose.
S druge strane od nepriznavanja NR Kine i vlasti KP Kine, do otopljavanja odnosa i današnje međusobne zavisnosti.
Sličan odnos su SAD imale i u vezi Jugoslavije, a paralela bi bila potpuna da su SAD nakon Drugog svetskog rata i dalje priznavale Jugoslovensku vladu u izbeglištvu i Kraljevinu Jugoslaviju, lociranu, radi proporcije, npr. na ostrvu sv. Marko u Crnoj Gori, a ne vlast KPJ i Federativnu narodnu republiku Jugoslaviju.
Treće, savremeni odnos između KP Kine i demokratskog rukovodstva SAD se može interpretirati i na drugačiji način, ako se odmaknemo od shvatanja međunarodnih odnosa sa stanovista navodnog realizma koji teorijski u suštini ne prihvata mogućnost postojanja supranacionalnih struktura koje bi upravljale međunarodnim odnosima.
Sadašnja rukovodstva obe države su svesne svoje odgovornosti za mir i stabilnost u svetu, te neophodnosti održanja onog međunarodnog poretka koji su zajednički izgradili u borbi protiv nacionalista u Drugom svetskom ratu, japanskih ili nemačkih svejedno, a uobličenom u sistem UN-a. Iskaz koji potkrepljuje ovu tvrdnju je činjenica da su oba rukovodstva, na svoj način, u svetlu obnovljenih izazova po opstanak čovečanstva, jasno osudile upotrebu nuklearnog oružja ili pretnju upotrebom nuklearnog oružja, misleći pre svega na Rusku federaciju.
Eklatantan primer ove međusobne zavisnosti je i značaj koji obe zemlje posvećuju zajedničkoj borbi protiv organizovanog kriminala i trgovine narkoticima, te je nelegalni fentanil, nova opasna sintetička droga, bila među prvim temama na samitu Bajdena i Si Đinpinga 2023. godine u San Francisku.
Tom prilikom, oba predsednika su poručila da žele konkurenciju, ali ne i sukob, odnosno da je planeta dovoljno velika za obe zemlje.
Ove poruke su izraz pogleda na svet zasnovanog na humanističkom optimizmu, koji je u korenu kako liberalizma, tako i socijalizma, sa svim razlikama, kao ideloške dece Prosvetiteljstva, dok nacionalizam, kako je to jasno došlo do izražaja u Drugom svetskom ratu, predstavlja pesimističnu negaciju dostojanstva individue u korist nacije, tj. etničke grupe.
Četvrto, finansijski i ekonomski Kina, a svakako i Tajvan, daleko više zavisi od SAD nego npr. od Rusije ili Indije i drugih članica tzv. BRIKS-a. SAD predstavljaju glavnog spoljnotrgovinskog partnera, a kineski juan ima fiksiran kurs prema američkom dolaru kako bi se izbegla volatilnost u međusobnoj trgovini. Kina je najveći strani poverilac SAD, posle Japana, sa oko 860 milijardi dolara vrednih američkih obveznica.
Međutim, to predstavlja tek 2,6% duga SAD, te je vrlo teško odrediti ko je tu zavisniji od koga.
Poremećaji u ekonomskim odnosima sa SAD mogu se izrazito negativno reflektovati po unutrašnju ekonomsku stabilnost Kine, što bi proizvelo delegimitišuće pritiske po vlast KP Kine, a koja, shodno svom marksističkom ideološkom shvatanju društvenog uređenja, nema mogućnost da ponudi slobodu političkog organizovanja i kao ventil za izražavanje nezadovoljstva stanovništva.
Peto, odnos Kine, bez obzira da li posmatrali sa stanovišta KP Kine ili Kuomintanga, prema Rusiji je takođe veoma kompleksan.
Kuomintang je svojevremeno bio saveznik Sovjetskog saveza tokom Prvog narodnog fronta. Sun Jat Sen je sa velikim simpatijama gledao na boljševičku revoluciju, dok je Čangkajšek kopirao iskustva Crvene armije.
S druge strane, KP Kine, iako ideološki bliska sa KPSS-om, nije se libila da uđe 1969. godine u oružani sukob sa SSSR-om, zahtevajući reviziju demarkacione linije iz 19. veka, kada je Ruska imperija otela Kini teritoriju, rudnim bogatstvima bogatom tzv. spoljnu Mandžuriju.
Dve zemlje su 2001. godine potpisale sporazum o prijateljstvu na dvedeset godina, a potom ga produžile na još pet, kojim su ovo pitanje, do daljnjeg, stavile po strani.
Šesto, KP Kine je sigurno povukla značajne pouke iz ruske agresije na Ukrajinu, vis-a-vis Tajvana.
Naime, ako je jedna ideološki krhka, slabo organizovana i vojno nepripremljena država mogla da izdrži ofanzivu najveće vojske u Evropi, možda i svetu, šta može očekivati Kineska narodna armija u eventualnoj invaziji na Tajvan?
Treba imati u vidu da je tajvansko društvo visoko ideologizirana, surovo organizovana mašinerija nastala u ratu kao tvorevina vojnog krila Kuomintanga, i da 75 godina egzistira u opsadnom stanju i pripremama za nastavak oružanog sukoba sa „komunistima iz Pekinga“.
Socijalni izazov po stabilnost Kine sa kojim bi se suočila KP Kine u slučaju vojne intervencije protiv Tajvana predstavlja egzistencijalnu opasnost po legitimitet njene vlasti daleko više nego postojanje nacionalističke vlasti u Tajpeju.
Sedmo, odnos prema sadašnjem političkom trenutku i Srbiji, ne može se tumačiti kroz tzv. „realističnu“ vizuru sveta, jer ona podrazumeva jednostranost, a kako je to nobelovac Kaneman objasnio, tu je i glavna zamka samoubeđivanja.
Jasno je da Kina ne priznaje nezavisnost Kosova, ali isto tako je tačno da slučajevi Tajvana i Kosova nisu istovetne prirode imajući u vidu da je prvi isključivo ideološki i partijski sukob, a drugi prevashodno sukob između različitih etniciteta interpretiranih u ključu isključivih i konfliktnih nacionalističkih identiteta i interesa.
Pouka koju kinesko rukovodstvo može izvući iz jugoslovenskog procesa dezintegracije država, uključujući i Srbiju, je da jačanje nacionalizma u dominantnoj etničkoj grupi, Han, može pogoršati međuetničke odnose izazivajući istovetnu reakciju kod drugih etničkih grupa, stavljajući pred izazov socijalnu koheziju u kineskom multietničkom društvu.
Antiamerikanizam kineske javnosti ili rukovodstva, bez obzira na neminovno preuveličavanje značaja bombardovanja kineske ambasade u Beogradu 1999. godine, koje srpski nacionalisti interpretiraju kao namerno, neće biti time „potpaljen“ do one mere koju priželjkuju ruski ili srpski nacionalisti i izbijanja oružane konfrontacije SAD i Kine oko Tajvana.
Jednostavno, sadašnje rukovodstvo NR Kine ne percipira vlast na Tajvanu kao egzistencijalnu pretnju po Kinu, ali nuklearni sukob da.
Prizivanje novog sukoba između „kolektivnog Zapada“ i NR Kine u cilju što veće anarhičnosti međunarodnih odnosa u kojima bi srpski nacionalisti pronašli dugoočekivanu priliku za vraćanje teritorija koje im „pripadaju“ i „koje treba da dobiju“ na Balkanu, za sada, ostaju pusti snovi.
Šta više, Si Đinping je na nedavnom sastanku sa Makronom i Fon der Lajen jasno stavio do znanja da je partnerstvo sa EU prioritet spoljne politike Kine, a potom, u Beogradu, da podržava evropski put Srbije.
Verovatno u tom kontekstu treba i tumačiti izostanak „ritualnog“ obilaska mesta bombardovanja ambasade Kine.
Vrednosno i principijelno, očuvanje i razvijanje „čeličnog“ srpsko-kineskog prijateljstva nespojivo je sa izlivima licemernih „novorođenih“ nacionalista poput Šapića, koji je strogo držan van videokruga kineske delegacije u poseti „njegovom“ Beogradu.
Prezirni odnos srpskih nacionalista prema dokazanim prijateljima NR Kine i antifašistima poput J.B. Tita, i uopšte nasleđu socijalističkog perioda Srbije, do dolaska Miloševića na vlast, u vrednosnoj je disonanci sa stavom Si Đinpinga o „gorkom Antifašističkom ratu“ kojim je postavio ideološki uvod u svoju posetu našoj zemlji.
Autor je advokat
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
