U poslednjem mesecu poslednje godine izborne kampanje (kod nas izborne kampanje traju četiri godine ili, bolje reći, nikad ne prestaju) dozvolili smo sebi jednu neprijatnost, a to je da nam strani investitori danima čekaju na graničnim prelazima, s kamionima punim novca, da se završe izbori kako bi sa kapitalom ušli u našu zemlju. Toliko njihovo čekanje ne služi nam baš na domaćinsku čast, ali šta je – tu je.
Zbog prevelike zauzetosti izbornom kampanjom, naši lideri jednostavno ne stižu da obiđu te iznurene investitore, da im odnesu sendviče i vodu i da ih zamole za još malo strpljenja. Ali, mora im se priznati da na njih neprestano misle, ozbiljno računaju i stalno ih pominju, a mnogi se čak i zaklinju u njih.
Svaki strani investitor koji stoji u redu ispred carinskih rampi ima svog favorita na ovim našim izborima. Od rezultata izbora zavisi da li će s kamionima ući u zemlju ili će se vratiti nazad. Mnogi investitori ne razumeju baš najbolje kako funkcioniše naša vlast, pa misle da će vladati oni koji imaju najveću podršku naroda. Zapravo, ne znaju da kod nas najčešće vladaju i o svemu odlučuju oni koji imaju najmanju narodnu podršku. Sve u svemu, situacija na graničnim prelazima prilično je zategnuta i na momente na ivici incidenta, pogotovu između investitora sa Zapada i sa Istoka. Ali, nadamo se da će im profit na koji računaju biti iznad razuma i iznad osećanja i da će bez dramatičnijih obrta dočekati kraj izbora.
S naše strane, bilo bi pošteno obavestiti strane investitore koji se tek spremaju da krenu prema nama, da ne planiraju fabrike u našoj zemlji, jer mi ni za ove, koji već čekaju u redu, nećemo imati ni dovoljno lokacija, ni dovoljno radne snage. Treba im reći za naše pravilo da ko prvi dođe devojci, devojka je njegova. Koliko god da smo velika zemlja i veliki narod, teritorija nam je sve manja i manja, a i nas je sve manje i manje.
Ako bi se, ne daj bože, sva predizborna obećanja ostvarila, cela naša zemlja postala bi jedna industrijska zona. Plodno zemljište bi pritisle fabričke hale, a planine hoteli i ski staze. Ne bismo imali gde da posadimo ni leju luka. Valjalo bi, dok još nije kasno, stranim investitorima reći da svuda mogu graditi osim na grobljima, jer mi imamo naglašen emotivni odnos prema svojim precima i da bez neke veće potrebe ne bismo dirali njihove grobove.
Sa samo dvadeset i četiri posto nezaposlenih ne bismo bili u mogućnosti da obezbedimo jeftinu i kvalitetnu radnu snagu, kakva se obećava stranim investitorima, tako da bi penzioneri, kao najvitalniji deo našeg društva i najmoćnija društvena grupacija, morali ponovo da se uključe u proces proizvodnje. Za naše penzionere u mlađem dobu bila bi to prilika da do zrelijeg doba zarade još jednu penziju.
Ovakav nikakav i u godinama koje su mi uzele i razum i snagu, moraću i sam da siđem u neki fabrički kanal i da, najverovatnije, montiram točkove za neke buduće luksuzne automobile ili supersonične avione. I ništa mi ne bi bilo teško, samo kad bi neko znao da mi kaže za koga radim.
Ne daj bože da se za koju godinu zarati, mi bismo morali da branimo pragove tuđih fabrika i tuđu imovinu na nekadašnjim našim ognjištima. A to se pomalo kosi s našom tradicijom i našim patriotizmom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
