Šuma obećanja

Neformalni gradonačelnik Goran Vesić nije dozvolio da ga nadmaše pa je obećao da će u narednih pet godina u Beogradu biti zasađeno milion stabala.

U istom dahu je sam sebe demantovao dodajući da za milion stabala nema mesta, ali da ga ima za nekoliko stotina hiljada.

Na neostvarljiva obećanja smo gotovo navikli, ali ova dva su krajnje uvredljiva zato što svedočimo tome da sadašnja gradska vlast radi suprotno od onoga što najavljuje.

Samo u novembru prošle godine ukinute su trole 19 i 28, čime su povrh gomile postojećih problema u gradskom saobraćaju stvoreni novi.

Proteste i peticiju građanki i građana koji zahtevaju povratak trole 28 vlasti amortizuju najavama da će linije biti vraćene “ukoliko se proceni da za time postoji potreba”.

Jutarnji i popodnevni špic jednaki su vožnji stočnim vagonima, a promene trasa su postale nemoguće za praćenje.

Što se tiče Vesićeve prašume, sva je prilika da je nećemo dočekati za pet godina. Milion stabala je nemoguće uglaviti u glavni grad sve i da fantomi iz Savamale ponovo počnu da pod okriljem noći ruše zgrade.

Taman da prostor postoji, dnevno bi se trebalo saditi po 547 sadnica da se za pet godina dogura do milionitog stabla.

Umesto da se sadi, drveće se seklo na Kalemegdanu i Ušću, u Košutnjaku, bloku 29, na Banovom brdu, Senjaku i brojnim drugim lokacijama širom grada.

Gradonačelnik i “gradonačelnik” znaju da su njihove najave najobičnije izmišljotine namenjene umirivanju opravdanog nezadovoljstva Beograđana.

Pošto su svesni da se na rešavanju problema zapravo ne radi, oročili su svoju urbanu utopiju na, politički gledano, daleku budućnost.

Za deset godina većina građanki i građana Beograda neće moći da se doseti kako se zvala marioneta koja je tobože bila gradonačelnik tokom Vesićevih godina na čelu grada.

Davanje dugoročnih obećanja prihvatljivo je u državama u kojima se planira strateški, u kojima je napredak na projektima merljiv tokom svake faze, i u kojima politička klasa ima ponešto kredibiliteta.

Čovek koji je, da navedemo samo jedan od primera, više puta lagao o rokovima za završetak radova na Trgu Republike, zatim lagao kako sabraćaj neće biti zaustavljan prilikom popravljanja brljotina sa kockama, a na kraju naravno lagao i o tome da neće biti dodatnih troškova za budžet grada jednostavno nema tu vrstu kredita.

Ali najmanje se govori o ljudskoj ceni loših politika.

Nemamo nikakvu procenu koliko života će odneti rekordni nivoi zagađenja vazduha (Beograd je 25. januara ponovo bio najzagađeniji milionski grad na svetu).

Nemamo uvid u to koliko miliona sati se ukupno godišnje izgubi na čekanje gradskog prevoza, Ne razgovaramo o kolektivnom stresu koji stotinama hiljada ljudi svakodnevno uzrokuje nefunkcionalan, pretrpan gradski prevoz i kolaps saobraćaja.

Reč je o našim životima, i oni se ne odvijaju u Vesićevoj prašumi koja će, ako nastavi da je sadi sadašnjim tempom, možda dogurati do milionitog stabla za nekoliko vekova.

Oni se ne odvijaju u Radojičićevoj transportnoj utopiji čiji rok, krajnje zgodno, ističe godinama nakon kraja njegovog mandata.

Naši životi odvijaju se sada, u raskopanom gradu punom smoga i zakrčenih ulica, sa tramvajima i trolama koje nestaju kad se nađu na putu urbo-folk urbanizma. Jedini način da ga učinimo gradom po meri čoveka jeste da se borimo za njega na svakom koraku.

Ovaj grad nije njihov, i neće to nikada biti.

Ovaj grad je naš grad.