Sunovrat mrtvog puvala

Svetislav Basara Zahvaljujući Koštuničinoj uvređenosti i samovolji, država Srbija je ovih dana prestala da postoji. Ne radi Vlada, ne zaseda Skupština, predsednik lebdi u polulegalnom limbu. Čeka se – legalizam tako nalaže – da onaj glasač iz Boljevca izvadi novu ličnu kartu. Ovakav rasplet događaja, međutim, iznenadio je samo totalne naivčine. Jer ako politička elita ne radi na konsolidaciji, jačanju i uljuđenju države, već na uvećavanju lične vlasti i bogatstva, zavisno od ukusa, država kao organizam prestaje da postoji i više nije u stanju da odbrani ni glavni grad, da ne govorimo o udaljenoj pokrajini na čijoj teritoriji već devet godina nema ni S od suvereniteta. Koštunica jeste privatizovao ogroman deo kolača vlasti, time je možda, privremeno, ojačao sebe, ali je oslabio državu. Makar simbolični opstanak Kosova pod suverenitetom Srbije, eventualno je mogla isposlovati država Srbija. Ali jaki Koštunica, Koštunica koji je otuđio nacionalni suverenitet, ne može da spreči ništa osim inauguracije Borisa Tadića. Ako, trenutno nepostojeća država Srbija, nije u stanju da spreči bombaške napade na tržne centre niti divljanje huligana po izložbama, a Koštunici to i ne pada na pamet, jer su momci iz „Obraza“ njegovi istomišljenici, ja ne znam šta to bilo koga ovde navodi na pomisao da se bilo šta može učiniti protiv proglašenja nezavisnosti Kosova.
Očekivati je da noć u kojoj će biti proglašena nezavisnost Kosova bude noć neobuzdane destrukcije, paljevine i nasilja i to je ono što Lažni Mesija iz Belanovice iščekuje sa radosnim nestrpljenjem. U pozadini fanatičnog nacionalizma uvek stoje patološki narcizam i samoljublje; tobožnja zabrinutost za dobrobit nacije idealan je paravan za realizaciju ličnih ambicija. Ako se setimo da je Hitler suočen sa kapitulacijom, za slom svojih sumanutih nauma optužio Nemce i izjavio – ako dobro pamtim – da Nemci više ne zaslužuju da postoje, onda su nam recentni Koštuničini postupci mnogo jasniji. Odlagao je, zamajavao, lagao, bulaznio, pretio; mrska realnost, međutim, kuca na vrata, pa ako je njegov projekat ulaska u srpsku istoriju već propao, onda neka i ostatak Srbije ide dođavola. Ogroman odziv birača i pobeda Borisa Tadića – znači evrointegracijske opcije – samo su dolile ulje na vatru njegovog potuljenog bezumlja. Nespremnost većinske Srbije, uključujući i Nikolićeve glasače, da žive u zemunicama i trunu unutar fluidnih granica Koštuničine satrapije, rečenog je dovela u stanje izbezumljenosti.
I zato, suočen sa bliskim sunovratom svoje politike, Lažni Mesija ovih dana ponovo lobira za uvođenje vanrednog stanja. Hoće, bajagi, da stvori iluziju da je odlučan i da nešto radi – zaludan posao, jer ovde svi znaju da on nikada ništa nije radio niti išta ume da radi, osim da spletkari, opstruira i razara; naumio je da zbog predstojećeg formalnog otcepljenja Kosova od Srbije kazni – Srbiju i Srbe. To se drugačije ne može protumačiti; tezu da će nekakvo vanredno stanje sprečiti neminovnost kosovske nezavisnosti ne mogu odbraniti čak ni njegovi (psiho)analitičari Abtoni i Vukadinović. Zna i Koštunica da je to nemoguće, ali njemu vanredno stanje treba zbog sasvim drugih razloga. Evo kojih.
Uvede li se vanredno stanje, otpada mogućnost bilo kakvih izbora; na snagu stupa tajnoviti „akcioni plan“, što će reći: prekid diplomatskih odnosa, proterivanje ambasadora, mogućnost uvođenja policijskog časa, hapšenja i (moguća) likvidacije političkih protivnika, uvođenje cenzure i zabrana ionako neslobodnih medija. Prekidajući sve veze sa mrskom realnošću i još mrskijim zapadom, Koštunica će stvoriti idealan ambijent da kazni Borisa Tadića za dva miliona i trista hiljada proevropskih glasova i da nahuška ekstremiste na svakojaka nepočinstva. Sada više nema nikakve nedoumice: Njegov cilj je izolacija Srbije i vaspostavljanje samovlašća kojeg radikali i DS, iz ko zna kojih razloga, već strpljivo podnose uprkos tome što znaju da je Mesija spao ispod cenzusa. Taj legalista, koji svako malo krši zakon, neprestano se krećući ivicom državnog udara i političkog kriminala, sasvim otvoreno, uz pomoć svojih replikanata, ovdašnjoj javnosti šalje potuljenu šifrovanu proruku.
Evo prevoda.
„Moj plan da, ruku pod ruku sa Matijom, uđem u srpsku istoriju kao Viteški Kosovopovratitelj, propao je zbog domaćih izdajnika i trulog zapada. Uveren sam (upravo kao i Hitler u slučaju Nemaca) da Srbija bez Kosova i bez mene na njenom čelu nema nikakvog smisla i da zaslužuje propast. Tako će i biti. Nema, dakle, srpska omladino, putovanja, usavršavanja, sticanja iskustva, učenja jezika; nema modernih škola, svetlih bolnica, lekova i benzina, ničega sa trulog zapada koji nam otima Kosovo. Ima da sedite tu gde jeste, u srpskom blatu i srpskim govnima do guše. Tu je sabor u Guči. Tu su Handke i Mihalkov. Šta više hoćete.“
Jemčim, gospodo, za tačnost prevoda. Nije to – kako bi rekao Paraantonić – „književničko preterivanje“. To su motivi, naumi i politika Belanovičkog Mesije. Neka se niko ne vara: najveći problem Srbije nije Kosovo, već Koštunica. Jeste Kosovo i veliki i bolan problem, ali da ponovim: ukoliko se to bolesno ambiciozno Mrtvo puvalo ne svede na pravu političku meru, čekaju nas problemi i veći i bolniji od kosovskog otcepljenja.