Suočavanje vlasti sa posledicama svoje vladavine

ko je domaćin, a ko je bio gost?

Da l’ je sve bilo samo fol?

Da l’ je sve samo jeftin trik?“

(Đ. Balašević, Odlazi cirkus)

Ideja oko bojkota izbora ima dva ekstremna pristupa. Prva je da na izbore treba izaći po svaku cenu. Druga je da izbore ne treba izaći po svaku cenu.

Nije sporno da treba ući i u utakmicu sa neblagonaklonim sudijom. U sportu, a i u politici uvek se jednoj strani dozvoljava malo grublja igra, progleda kroz prste za nedozvoljeni lakat, pa čak i dosudi nepostojeći penal. Ovde se međutim traži da se igra utakmica tako što će za opoziciju važiti fudbalska pravila, a za vlast ragbi pravila uz dozvolu da neko za njih uleti i upotrebi bejzbol palicu po opoziciji. Ovo za bejzbol palicu nije metafora. Pitajte Jugoslava Kiprijanovića!

Ali, ajde da logički maksimalno objektivizujemo situaciju: ukoliko opozicija izađe bez ustupaka na izbore postoje tri moguće istine. I sve tri su neprijatne. Prva mogućnost je da je stav vlasti da je ovde sa demokratijom manje-više sve u redu zapravo tačan. To znači da je za opoziciju osmomesečno tabananje ljudi i cepanje grla u jednom momentu u preko 110 mesta u Srbiji bila samo cirkuska predstava, safari cenzusolovaca.

Opozicija je samo marketinški neuspešno probala da politički kapitalizuje određenu situaciju. Ništa posebno, kao kada u Švedskoj uhvate premijera da je iz budžeta platio „Toblerone“ čokoladicu pa cepidlače oko toga kao o primeru zloupotrebe. Isto je i ovde, samo umesto „Toblerone“ opozicija tera mak na konac oko 24 stana u Bugarskoj, nedoumica oko likvidacije Olivera Ivanovića, lažnih diploma, rušenja Savamale… Ucenjeni ljudi u javnoj upravi, spiskovi kapilarnih glasova, bugarski vozovi i fotografisanje glasačkih listića… Pa nećemo valjda zbog takvih sitnica zaista bojkotovati izbore. Reč je maltene o skandinavskim standardima politike uz balkanski šarm.

Druga opcija je da je stanje demokratije na dosta niskom nivou, ali opozicija se ne bori za promenu sistema, nego za zamenu onog ko kontroliše sistem. Postojeći sistem, tehnologija vladanja i moć čoveka koga kritikuju je u tom slučaju njihov vlažni san.

Treća mogućnost je da je opozicija imala dobre namere, ali ne i dovoljno čvrst karakter da u tim namerama istraje. Neuspešno je blefirala sa pričom o bojkotu, blef je provaljen. Provaljeni bleferi su završili karijeru i u pokeru i u politici. Jedan uspešan pokeraš je rekao na pitanje koja je tajna njegovog blefa: „Tajna mog blefa je da nikad ne blefiram“. Najjača strana u pregovorima je uvek ona koja može ustati od stola i prekinuti pregovore, ako idu u nepovoljnom pravcu. Sve ostalo je prošenje milostinje.

Sporazum sa narodom sadržao je jednu vrstu dogovora narod na ulice, a opozicija ne učestvuje na izborima dok se ne ispune minimalne zahteve. Narodu koji je po kiši, snegu, pod temperaturom marširao u ime slobode, biće teško objasniti da je u redu da šest studenata i jedan srednjoškolac zaglave u zatvor zbog protesta ispred Predsedništva, Daliboru iz Knjaževca bude razbijena glava, Vesna i Marko iz Lazarevca budu mobingovani na poslu, ali da oni koji bi da ih predstavljaju ne mogu bez državne apanaže i skupštinske šnicle. Je l’ to znači da su samo politički lešinarili nad ubistvom Olivera Ivanovića? Je l’ glava novinara Jovanovića i garež njegove spaljene kuće u Grockoj samo ulog u partiji pokera usled nedostatka boljeg političkog kapitala?

Ili je ipak u redu statirati u sistemu koji proizvodi ovakve anomalije? Protestima je ulog u ovoj političkoj igri previše podignut. Isuviše je to sada krupna igra za male ljude.

Drugi ekstrem je da na izbore ne treba izaći po svaku cenu, čak iako se ispune određeni uslovi, jer opozicija prema istraživanjima ne stoji sjajno. Ovaj režim ima legitimitet, njega je podržala politički relevantna većina. Problem je što vlada nelegalno. Izbori se ne bojkotuju, zato što na njima nećete pobediti, već zato što nema slobodnih izbora, tamo gde državna uprava služi za stvaranje mreže kapilarnih glasova, gde se na mitinge vladajuće stranke gone ljudi iz javnih preduzeća i gde na većini medija ne postoji mogućnost kritike vlasti.

Tvrdnja da i u slučaju otklanjanja ovih anomalija treba posegnuti za bojkotom je politika impotencije. Kao u onoj priči o meštaninu koji se naljutio na celo selo pa odsekao sebi polni organ.

Uslovi koje je postavio Stručni tim 1 od 5 miliona u principu jesu minimum minimuma, ali i njih je potrebno razraditi i pretvoriti u konkretne garancije. Na koji način će se sprečiti upotreba mobilnog telefona prilikom glasanja? Ostavljanjem mobilnog pre glasanja… Kako ćemo sprečiti zloupotrebu javnih resursa u partijske svrhe? Zabranom pristupa bot portalu „Castle“ sa kompjutera javne uprave? Kako do pluralizma u medijima? Uvođenjem emisije na TV sa nacionalnom pokrivenošću gde debatuju vlast i opozicija; uz pravo da se po tri minuta diskutuje bez upadanja u reč sagovornika?

Samo konkretne garancije obezbeđuju promenu sistema. Sve ostalo su opšta mesta i promena fasade, glumatanje kako bi se po svaku cenu sprečio bojkot. Interesi međunarodne zajednice su razumljivi kao i njihova želja da ubedi opoziciju da učestvuje na izborima. Pardon my French, ali da izokrenemo Čerčilov odgovor, ovo je ipak naša zemlja i mi ćemo, a ne vi, živeti ovde! Ono što vi ne biste trpeli u svojoj, nećemo ni mi u našoj kući.

Suštinsko pitanje nije ko će pobediti na narednim (ne)bojkotovanim izborima već da li će se stvoriti preduslovi da nakaradni sistem zloupotrebe vlasti dugoročno propadne i stvori osnova za novi zdraviji i prosperitetniji. To se neće desiti preko noći. Ne postoji instant magični štapić za nagomilane društvene probleme. Ali mora postojati kredibilna vizija na kojoj će se insistirati i čije će ispunjenje svake stavke unaprediti društvo.

Bojkot u slučaju neispunjavanja elementarnih demokratskih uslova podrazumeva suočavanje vlasti sa posledicama svoje vladavine i mogućnost redovnog građanskog presinga na sve problematične odluke vlasti. Dolazi do ogoljavanja suštinski jednopartijskog sistema vlasti, kulta vođe i jedinstva vlasti. Tražili ste, sada nećete gledati, nego ćete sami igrati tu cirkusku predstavu. Bojkot ogoljuje nelegalnost postojećeg sistema vlasti i istovremeno ga čini nelegitimnim. Izlazak u postojećim uslovima cementira legitimnost, a legalizuje protivpravnost.

Opoziciju svodi na Kalimera, gubitnika koji kuka na pravila pod kojima je pristao da igra i unapred izgubi. Sve što se sada traži od ove vlasti, moraće da ispuni i svaka naredna vlast. To već dugoročno jeste promena sistema!

Paradoksalno iako bi vlast verovatno opstala i ispunjavanjem određenih uslova, nisam optimista da će do promene uslova doći, kao što je karakter čovekova sudbina, karakter svakog sistema je i sudbina tog sistema. Sistem koji na drugačije mišljenje reaguje kao ajkula na krv, ne može preko noći dobiti ćud delfina.

Prigovori da opozicija nije u stanju da organizuje bojkot, pored toga što nije u stanju ni da pobedi pod postojećim uslovima, proizlazi da je jedino sposobna da statira u cirkusu. To znači da iako ovaj narod ne zaslužuje ovu vlast, jer ni jedan narod nije toliko loš, ovu vlast zaslužuje ovakva opozicija. U tom slučaju reč je o članovima ansambla istog cirkusa, gde na duge staze moraju biti zamenjeni i jedni i drugi.

Autor je predsednik Udruženja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti – UZUZ