Suočimo se s istinom: I posle Vučića – Vučić

Postoje različiti mehanizmi koji nam pomažu da izbegnemo ili odložimo suočavanje sa posledicama naših grešaka. To su negacija, zanemarivanje, projekcija i relativizacija.

Primer negacije je naš odnos prema zločinima devedesetih. Oni se ne prihvataju kao ishodište monstruozne politike etno-šovinizma, već se kroz istorijske falsifikate i rehabilitaciju osuđenih zločinaca predstavljaju ili kao opravdana samoodbrana ili kao propagandna podmetačina naših neprijatelja. Izvođači i podizvođači medijske reprize zločina su razni pisci, režiseri, istoričari, reciklirani političari sa dobro plaćenom socijalnom ulogom bacanja prašine u oči publici koju hipnotišu.

Za projekciju se lako pronalazi naš arhinepeijatelj Zapad na koga se mogu preneti, a time i opravdati sva naša nedela.

Kao safe-mode varijanta služi relativizacija. Ona se aktivira kada prethodne dve nisu dovoljne ili ne daju očekivane rezultate. Čak i ako smo krivi, krivica drugih je mnogo veća, onda smo svi krivi, ergo, niko nije kriv.

Teško je odseći ruku koja sablažnjava, lakše je zaustaviti tuđu koja ne može da baci kamen jer jebi sama grešna. Uloga preljubnice kojoj grešna svetina oprašta bolja je od slepila, hromosti ili vodeničkog kamena sa kojim tonemo u morsku dubinu sopstvene nesavršenosti.

Obrazac je oproban i efikasan-krivica drugih poništava našu krivicu.

Suočimo se sa istinom – Vučić nije naša istorijska greška, on je istorija naših grešaka.

On je posledica, a ne uzrok naše neodgovornosti, lenjosti i kukavičluka.

Dopustili smo da nasednemo na jeftin mađioničarski trik. Ubedio nas je da smo svi jednako krivi, da smo svi makar jednom pogrešili, da smo svi pokajnici. Pa ako smo svi krivi, krivice zapravo nema, samim tim ni krivaca. To je model naše lažne katarze.

Dvadeset godina trajao je njegov sprint stranputicom. Iza su ostale masovne grobnice, ratni profiteri i uništeni životi miliona nevinih. Uspeo je da ubedi Srbe da je njegova lakovernost identična njihovoj kada su se 5. oktobra zatrčali ka Zapadu. Iza njih su ostala masovna otpuštanja, posleratni profiteri i uništeni životi miliona nevinih.

Polako teče poslednji čin Vučićeve strahovlade. Za sada je nivo represije takav da podstiče pokornost, a ne izaziva masovniji otpor. Međutim, većini je jasno da brod polako tone, putnike i posadu hvata brodolomnička panika.

U tom magnovenju neophodno je dati odgovore na tri pitanja. Odlaskom Vučića šta se menja, kako se menja i čime se menja?

Režim ne može da padne procesom truljenja. On pada onda kada ga potisne novorođena snaga koja želi da se oproba, takmiči, izaziva i pobedi. Očigledno je da sadašnja opozicija nema cilj, ona traga za ciljem. Parolaška kakofonija omnes damnamus illum (svi ga osuđujemo) dokaz je njene nemoći, nesposobnosti i neinventivnosti.

Suočimo se sa istinom – nije Vučić taj koji živi u devedesetim!

Paradoksalno, upravo su lideri opozicije zarobljeni i zaluđeni mitovima iz devedesetih. Oni razmišljaju šematski, šablonski, predvidivo, zato ih je tako lako pobediti. Istina je da Vučić zloupotrebljava državne resurse, kriminalce, medije. Ali, oni mu služe samo da njegova pobeda bude ubedljvijq. I bez tih pomagala on bi ovakvu opoziciji ostavio za dve dužine iza sebe.

Opozicija kao da umesto Vebera proučava Tarabiće, pa ne zna da li je sada 93.kada vlast gubi parlamentarnu većinu ili 96.kada gubi gradove ili 5.oktobar kada gubi vlast. Lutajući tim vremenskim lavirintom dozvoljava Vučiću drugu deceniju neprilosnovene vlasti.

Suočimo se sa istinom – I POSLE VUČIĆA VUČIĆ!

Ovo bi mogao da bude deo odgovora na pitanje šta menjati. Mnogo toga Vučićevog ostaće posle Vučića. Hegelova arhitektura idejne dijalektike podrazumeva sintezu teze i antiteze.

Nova vlast nastaviće briselske pregovore o KIM i potpiseće, odnosno sprovesti Sveobuhvatni sporazum. Ona mora da ponudi novi impuls ovom dugotrajnom procesu sa jasnom vizijom i spremnošću da preuzme odgovornost. Esktremi svih konfesija i ideoloških predznaka u tome neće videti promenu, naprotiv ali ne treba se obazirati na njihovu zilotsku ograničenost. Ako želimo efikasno rešenje srpsko-albanskog konflikta moramo izaći iz kategorija prošlosti i napraviti iskorak ka budućnosti. Prošlost nas određuje, ali nas budućnost obavezuje. Srbija ne sme da prizna nezavisnost Kosova, ali je mora prihvatiti. Ovaj politički oksimoron ne moraju da shvate, ali morsju da mu se prilagode i parohijalni nacionalosti i nabildovani hipster-režiseri.

Nova vlast mora da Srbiju učlani u EU, a ne da je ostavi na putu kao olinjalog stopera. EU mora biti jasna i dokaziva orjentacija nove vlasti. Vučić i njegov populizam su ležeći policajac modernizaciji i evropeizaciji Srbije. Mi u Evropu ne idemo, mi se u Evropu vraćamo.

Kroz odgovore na ova dva ključna pitanja može se videti ne samo šta se menja, već i šta se ne sme menjati.

Odgovor na pitanje čime menjati je donekle jednostavniji.

Vučića neće smeniti ujedinjena opozicija, već ideja koja ujedinjuje.

Ta ideja mora biti temelj nove politike. Operacionalizacija te politike jeste program ili novi društveni ugovor. Taj ugovor mora biti obavezujući za obe strane, sa jasno navedenim uslovima, preciznim vremens`kim rokovima i prihvatljivom cenom koštanja. Da bi jedan režim bio poražen njegovi protivnici moraju jače da žele dolazak na vlast, od onih koji žele da ostanu na vlasti. Još važnije, masa koja je uvek po sili gravitacije ili uz vlast ili blagonaklono neutralna mora da shvati da je promena u njenom interesu, odnosno da je alternativa jeftinija od statusa quo.

Suočimo se sa istinom – ovi protesti neće srušiti Vučića.

Umesto radikalizacijr, nastupila je antonizacija protesta. Kolona svitaca sve više i po broju i po upornosti liči na raskolnike monaha Antonija, pa zato subotom centrom Beograda istovremeno odjekuju zvuci koncertnog klavira i monaškog pojanja. Sve to podseća na poznatu nameštaljko u čuveni dvoboj udbaškog dva S, Sime i Saše, obojice sa megafonima, obojica sa istim zadatkom.

I tada i sada Vučić poručuje da damo ludaci mogu biti protiv njega, zato nam i šalje ludake kao odraz u ogledalu.

Ipak, s obzirom na sve, svaka čast našoj ludosti. Do pobede i do promena.

Autor je lekar-toksikolog i član Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.