Susret roditelja u Duboni i Malom Orašju: Autorski tekst Verana Matića

Kada čitate o tragedijama koje su zadesile ova dva sela, stičete utisak da su fizički daleko od trećeg stratišta u centru Beograda. Istina je da ih deli nešto više od pola sata vožnje – poput razdaljina sa kraja na kraj glavnog grada.

Sve očitija nametnuta diskriminacija Dubone i Malog Orašja, postala je neodrživa. I neizdrživa.

I zato je toliko važna zajednička fotografija roditelja nevinih žrtava koja je uslikana u Donjoj Duboni, ispred kuće osumnjičenog masovnog ubice, koju danonoćno štiti policijska patrola.

Da može da progovori, ova slika bi predstavljala krik za pravdom koja treba da postoji kao koncept pravičnog i moralnog postupanja prema svim osobama.

Nema pravde i utehe – ima jedino međusobnog saosećanja i empatije roditelja koje je spojila nesreća, bol i želja za pravdom.

Nad grobovima dece u Duboni i Malom Orašju, roditelji iz Beograda pale sveće i slušaju priče o divnoj i nevinoj deci koja nas gledaju sa fotografija, o nepravdi, bolu i smislenosti daljeg života bez stradale dece. Plačući se međusobno teše. Neki pominju kako žele da istetoviraju imena svoje dece na vidljivim delovima tela. Da deca budu uvek i svuda sa njima. Neki su počeli da nose bradu kao uspomenu na sina koji je nosio bradu.

Kada ih vidite nad grobovima humki dece kao čuvare, kada vidite majke od kojih su mnoge postale senke, shvatite razmere tragedije koja je zadesila naše društvo. Braća i sestre stradalih vas dodatno podsete koliko su oni bili dobra, mila i vredna deca. Sa ljubavlju su spremili hranu za goste iz Beograda, napominjući da su baš to najviše voleli njihovi najmiliji koji su tu zauvek skončali pre pet meseci. Majke su uz sebe, kao nešto najvrednije, držale knjigu o prevazilaženju bola nakon gubitka najmilijih.

Ta energija ih je sve pokrenula da zajedno odu do kuće ubice, u simboličnom gestu solidarnosti i podsećanja da se pravda čeka i da nema i ne treba da bude razlike između centra grada, Dubone i Malog Orašja. Zajedno sa roditeljima stradale dece iz „Ribnikara“, mnogi roditelji iz sela su se tada prvi put ohrabrili da dođu na to mesto koje je udaljeno samo par kilometara od njihovih kuća.

Zato je ova poseta bitna. Zato je ova poseta bolna. Zato je ova poseta uzvišena.

Zato će ova poseta biti uzvraćena.

U ponedeljak je, na mestu stradanja mladića na Ravnom gaju, postavljen spomenik Petru Mitroviću, Nemanji Stevanoviću, Lazaru Milovanoviću, Marku Mitroviću, Aleksandru Milovanoviću i Nikoli Miliću. Prvi venac ispred spomenika, onaj je koji su dan ranije doneli roditelji dece ubijenih u OŠ „Vladislav Ribnikar“. Oko spomenika uređen je mali park za žalovanje, sa česmom, kapelicom krajputašem za paljenje sveća i zasađenih šest čempresa.

Na spomeniku su uklesani stihovi

Hteli smo slaviti Đurđevdan sveti,

Cvetalo cveće, pletu se venci,

Ali mladost je naša otišla tada,

Četvrtog maja, tuga zavlada.

Ostale su slike i sećanja samo,

Na jedno društvo, veselo i mlado.

Na jednog Petra, Nemanju, Marka,

Na jednog Lazara, Nikolu i

Aleksandra.

Bog uzima najbolje za carstvo,

Zemaljsko je njima bilo malo,

Znali su šta znači drugarstvo,

I srce im nikad nije stalo,

Jer kucaće zauvek u nama,

Odzvanjaće njihov glas za nama.

Malo Orašje, Ravni Gaj,

Postalo je sada naš mali raj.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.