Suverenost nije sanovnik

Skoro već dve decenije Srbija nema državnu suverenost nad Kosovom, a Međunarodni sud pravde presudio je da nezavisnost Kosova nije protivna ni Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, ni Povelji UN, ni međunarodnom pravu. Srbija to ne priznaje. Ugašeni suverenitet nad svojom donedavnom pokrajinom, preseljen je u preambulu Ustava, u državne, zakonske, crkvene i stranačke propovedi da je Kosovo, i dalje, teritorija Srbije, čije granice nisu kod Podujeva, nego na Prokletijama. Nezavisnost Kosova podržava većina članica UN. Mnoge zemlje su, međutim, na strani papirnatog suvereniteta i teritorijalne celovitosti Srbije, a Rusija i Kina, stalne članice Saveta bezbednosti UN, sprečavaju članstvo Kosova u krovnoj organizaciji sveta.

Za Kinu je Kosovo kao Tajvan, ostrvo odmetnuto od njenog suvereniteta. A Rusiji šta je Kosovo? Ako je deklarativna suverenost Srbije nad Kosovom iznad stvarne kosovske suverenosti, onda bi i verbalni suverenitet Ukrajine nad Krimom morao biti iznad stvarnog suvereniteta Rusije. A nije tako. U Moskvi dobro znaju da svaka suverenost izvire iz stvarnosti i da će i Evropa, i SAD, pa i sama Ukrajina, morati da prihvate pokoravanje deklarativnog suvereniteta stvarnoj suverenosti Rusije nad Krimom.

Pre dve decenije, pri kraju kosovskog rata režima Slobodana Miloševića sa NATO alijansom, Rusiji je pripala važna uloga u krojenju Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN o proterivanju Miloševićeve Srbije sa Kosova. Rezolucija je usvojena po Sedmom poglavlju Povelje UN, po kome je dopušteno i pokretanje međunarodne sile protiv režima koji ugrožavaju regionalni ili svetski mir! Tako je Rezolucijom 1244, naknadno, legalizovano i NATO bombardovanje Srbije.

Sada, kad se ukazala nada da će kosovski čvor nesreće biti raspetljan dogovorom Srba i Albanaca, Srbije i Kosova, iz Kremlja poručuju da je Rezolucijom 1244 Srbija odbranila i zadržala Kosovo! Nije to omaška ili neznanje, već namera obmanjivanja i oslepljivanja naroda u Srbiji, raspirivanja antizapadnih strasti i preventivno blokiranje evroatlantskih integracija naše države. Dodatno je bolno što se takvim porukama abolira režim Slobodana Miloševića, koji je spalio i u poraze preokrenuo dva pobednička balkanska i Veliki rat Kraljevine Srbije, koji je odlučujuće doprineo razbijanju i ubistvu države od Soluna do Alpa, stvorene pre sto godina, koji nas je svuda samo sramotio i koji je, posle svih gubitaka i užasa, izgubio i Kosovo!

Saveti iz Pekinga su tipično kineski. Ne uklanjati i ne lečiti kosovsku ranu, nego čekati, kao što oni čekaju da im tajvanski Kinezi predaju vlast nad ostrvom. Fatamorgana. Na Kosovu je svega oko pet odsto Srba, i svakim danom ih je manje. Srbi su, južno od Ibra, raštrkana ostrvca u albanskom moru. Albanci se svoje suverenosti neće odreći. Srbija se na Kosovo može vratiti samo silom, jedino ratom i pobedom u ratu koji ne bi bio vođen samo protiv kosovskih Albanaca, nego (prema Rezoluciji 1244) i protiv KFOR-a, odnosno NATO alijanse.

Svaka od zemalja koje priznaju deklarativnu suverenost Srbije nad Kosovom ima neke svoje razloge, ciljeve i koristi. A šta dobija Srbija? Ohrabrenje da istraje u odbrani svoje bolne, preskupe i po nju opasne iluzije. Ta staza vodi samo u produbljivanje sukoba sa Albancima, čije najveće žrtve mogu biti preostali Srbi i duhovna baština srpskog naroda na Kosovu. Srbija se takvom strategijom kocka i sa svojom evropskom budućnošću.

Davno je to bilo kad sam, kao student, slušao predavanja akademika Radomira Lukića, našeg najvećeg pravnog autoriteta svetskog ugleda, o tome šta je državni suverenitet i šta državni suverenitet nije niti može biti.

Suverenost je stvarnost, a ne sanovnik. Suverenost je vrhovni pojam države i prava. Ona izvire iz stvarnosti, a ne iz snova, iz pozivanja na istorijsko, religijsko ili ma koje drugo pravo, ili iz neprihvatanja stvarnosti u kojoj suverenitet vrši neko drugi. Suverenost ne može postojati pravno, a ne postojati u stvarnosti, u vršenju vlasti. Suverenost je kao hleb, a sanjana suverenost je crtež hleba. Ako raniji nosilac suverenosti ne može da vrati svoju vlast, priznaju se činjenice. Papirnata, deklarativna suverenost mora se pokoriti faktičkoj suverenosti…

U današnjoj Srbiji, ovi stavovi profesora Lukića zvuče jeretički. Da je živ i da ih ponovi, mnogi bi ga optužili za izdaju Kosova.

Autor je predsednik Srpskog pokreta obnove i bivši šef diplomatije Srbije